Iz stomaka sam izašla
kao glumac koji kasni
na važnu predstavu.
Otvorila sam vrata,
najavila dolazak.
I dok je publika
napolju
čekala,
ja sam se šminkala u bekstejdžu,
lepila za glavu
neposlušnu kosu
i krišom odbrojavala u sebi
minute i sekunde
iznova i iznova
da ne propustim
pravi trenutak.
I tako sam se zabrojala
i trenutak je prošao.
Valjda sam želela se pojavim
u velikom stilu,
fanfare, konfete i roze baloni.
Kad bolje razmislim,
verujem da sam samo
želela
da vrata budu otvorena
za slučaj da mi zatreba vazduha
za nejaka pluća,
prostora za nemirne noge.
Još uvek prepoznajem taj
vijugavi trag
u mozgu.
Želja za slobodom,
još jedna lepa maska
za odlaganje
svega što je važno
i veliko
zarad baškarenja
u plodovoj vodi.
I dok su se svetla
titravo vukla
po praznim daskama,
iz zidova su izmilele
senke.
Nevidljive ruke
razgrnule su zavesu
i brze, poput šarenih klikera,
te mračne utvare
podvukle su se
pod moje noge.
Par nesigurnih koraka
po staklenim perlama
i nos ustremljen
ka tlu koje vibrira.
Dok sam padala,
čula sam daske kako škripe
pod mojim telom
i kosti kako krckaju
u dodiru sa tvrdim tlom.
Stotine širom rastvorenih očiju
počivalo je na mom krvavom licu
u gluvoj tišini.
Znala sam da moram
pojuriti i stopiti se s njima
u svetom činu
inicijacije.
Trči, mala!
Trči!
Svet je tvoj
iako si propustla
veliki prasak.
Preporučeno
