1. poglavlje
Stanovala je u mirnoj palanačkoj ulici sa puno zelenila i saksijama cveća koje su visile na terasi, a ona ih negovala, zalivala svakog jutra i pevušila im. Susedi su se čudili, kako sve postiže, i da održava kuću, studira i radi kao asistent na fakultetu, pomaže polubratu i polusestri oko školskih zadataka, vikendom radi sa očuhom u kancelariji, a stiže i da se posveti svom izgledu. Očuh je prihvatio kao svoje dete, školovao je, dao joj znanje, i insistirao da upiše prava i pređe u kancelariju čim završi studije. A ona je vredno učila i želela da opravda njegovo poverenje. Vukan je bio jedini otac koga je znala. Njen rođeni otac je umro kad je imala nepune tri godine. O njemu i njegovoj porodici ništa nije znala. Majka je prešla kod svojih u Bačku Palanku i nakon godinu dana se udala. Kako nije uspevala da zatrudni, očuh je Đurđini poklanjao posebnu pažnju. No, i kad je majka rodila Zoru i Vukašina, pažnje nije ponestajalo. Đurđina je dobijala istu ljubav, negu i pažnju kao kad je došla u kuću. I sada je bilo tako. Svi su je voleli. Dečica su bila nestašna, zahtevna, mala, ali volela su svoju sestru.
Toga jutra, spremali su se da pođu na ekskurziju.
– Jeste li sve poneli? – pitala ih je Đurđina.
– Jesmo, seko – odgovarala su deca.
– Da vidim da li ste lepo spakovali. Tu su sendviči, mramorni kolač, sokovi, mineralna voda… Evo, i džeparac. Svakom po dve hiljade dinara. Nemojte mnogo da trošite. Reći ću i učiteljici da pripazi na vaše pare. Dakle, samo neke sitnice ili suvenire kupite. Prošle godine ste bili pametni, pa ste nešto i uštedeli – pričala je Đurđina i bezbroj saveta im davala, a oni su je slušali kada je u pitanju novac, zdravlje i ponašanje. Kod kuće su mogli da budu nestašni i da se maze, ali u društvu i u školi su morali da budu fini, kulturni i pristojni. Nisu smeli da se protive učiteljici i prave nestašluke. Svoje drugove su morali da poštuju. Tako ih je ona učila. Nije dala da se rugaju drugovima koji imaju manja primanja i ne mogu sebi da priušte kao druga deca. Ako treba i užinu neka podele. Ona nije doživljavala neprijatnosti u školi, ali prisustvovala je jednoj tuči sprečila da dođe do katastrofe. Bila je ispravna i pravedna. Želela je da i oni postanu dobri ljudi.
Uostalom, to je i bitno. Sve ostalo je na drugom mestu. Pa i ocene. A oni su ostvarivali uspehe i na takmičenjima i u školi. Sestra je bila ponosna. A nadala se da je i Vukan zadovoljan kako ih vaspita. On se nekada šalio,,Ti si im kao majka.” Ona se samo osmehivala na te reči i vrtela glavom, a Vukan je milo gledao.
– Hajdemo, deco. Neću da zakasnite – govorila je kada su ulazili u kola. – Koliko ostajete na ekskurziji? Hoćete li prenoćiti u Vrnjačkoj banji ili ostajete tamo na jedan dan? – raspitivala se sestra. Morala je sve da zna. Sada im je ona bila kao staratelj.
– Do sutra uveče ćemo biti kod kuće. Ti i tata da nas čekate – blago su zapovedila deca.
– Ne brinite se vi ništa. Doći ćemo po vas. Pustiću ja poruku učiteljici na viberu, da vidim kada se vraćate. Jel to u redu?
Ubrzo su stigli na stajalište. Tamo je već bila učiteljica, mladi i stariji roditelji sa decom, i bake koje su se pozdravljale sa unucima. Đurđina se blago osmehnula. Prišla je roditeljima, predstavnila se, malo popričala sa njima. Roditelji su je zagledali krišom. Jedni su joj se divili što se brine o polubratu i polusestri kao da su to njena deca, a drugi su joj zavideli na lepoti. Jer ona je bila zaista devojka neobične lepote. Imala je dugu, gustu, ravnu kosu koja se prelivala na suncu u bakarnu boju, a oči krupne, plave kao spomenak. Usne su joj bile pune i boje maline, a zubi krupni, beli, zdravi. Samo joj je osmeh ponekad bio setan. Sve u svemu, bila je slatka, i lepo sređena devojka. Čitala je modne časopise i pratila modu. Toga jutra imala je na sebi farmerke na kojima su bili izvezeni sitni cvetovi, svetloplavu košuljicu i bebi~roze jaknu. Sve je to kupila u Sinsay. Studirala je i zarađivala, i mogla je sebi da priušti lepu i novu garderobu. Ali, nije razbacivala novac. Znala je i da štedi i da se brine o kući.
– Onda se vidimo – rekla je učiteljici, rukovala se sa njom, stajala još malo, i čekala da se udalji autobus. Dečica su joj mahala, a Vukašin je i zaplakao za njom.
Đurđina je razmišljala da li prvo da ode do fakulteta i vidi se sa koleginicama, ili da svrati do kuće. Ipak će do kuće, odlučila je.
– Danas si se ranije vratio kući – rekla je, ugledavši očuha kako sedi na fotelji, ozbiljan, sumoran, neraspoložen, i čita novine. Da se nije nešto dogodilo? Bilo je prvo što je pomislila. On je samo sedeo i ćutao. A njoj srce jače zalupa.
– Jesi li za kafu? Može nes? – pitala ga je milo, tiho, nežno. On se odobrovolji.
– Može. A gde si ti bila danas?
– Da ispratim dečicu. Otišla su na ekskurziju. Vraćaju se sutra uveče.
– A, tako! A kako je na fakultetu? Imaš li nekog momka?
– Rekla sam ti da nemam! – odgovorila je malo glasnije. – Ti znaš da me samo fakultet zanima i da mi je glava u knjigama. Treća godina otkako studiram i sve ispite redovno polažem. Obećala sam ti da ću završiti studije na vreme. Neću te razočarati.
– Želim da što pre počneš sa radom u kancelariji. Ja sam tamo sam i potrebna mi je podrška. A ti ćeš biti dobra sekretarica… I pravnica, naravno – pričao je i pružio korak ka njoj. Đurđina se sva stresla. Prvi put da se uplašila i da joj je bilo nelagodno u njegovoj blizini. Htela je da skloni od njega, ali on joj je preprečio put i dotakao joj prste. A prsti su joj bili hladni i crveni. Uplašila se od njega, njegovog pogleda i njegovih crnih očiju. Možda to nije ništa, možda samo umišlja. Da bi otklonila sumnju, a njega povratila, izgovorila je tiho:
– Tata, da prođem…
On se uozbiljio. Gledao je nekoliko trenutaka, a onda se udaljio i pustio je da uzme keramičku čašu iz vitrine. No, ruke su joj drhtale i, čaša koju je držala, ispala joj je i razbila o pod. Vukan je sve čuo. Ali, nije reagovao. A ona je brzo dohvatila metlu, pokupila delove koji su se razbili, bacila u smeće, i požurila u sobu, izgovarajući se da ima da uči.
Vukan je ostao na istom mestu i gledao za njom. Bio je uzbuđen, van sebe, uzrujan. Hodao je nervozno po dnevnoj sobi. Kao da je bio opijen. Mislio je na nju i ranije. Kad je bila dete, bila mu je slatka, ali što je više rasla, to ga je sve više opčinjavala njena lepota, nežnost i čednost. Ona je bila slatka kao jabuka, nežna kao cvet, lepa kao slika. Nije bila manekenske građe, ali bila je zgodna i zanosna. Jedan pravi dragulj. I devojka koju bi svako poželeo za ljubavnicu, ženu, majku svoje dece.,, Ali, ne, ne, ona je mlada. Nije za mene.” Setio se koliko ima godina. Morao je da se uzdrži, da je zaboravi. Ali, i to je kratko trajalo.
Te večeri, Đurđina je ostala na terasi i posmatrala sve oko sebe. Pogled joj se spuštao na zemlju, koja je bila sveža od popodnevne kiše, potom na nebo koje je bilo čisto i posuto zvezdama. Jedna zvezda je dugo treperila. Ona ju je posmatrala. Da li su tamo njeni roditelji? Majke se sećala kao brižne, pažljive, nežne, skromne žene. Poštovala ju je i čuvala uspomenu na nju. Očevu sliku nije ni videla. Znala je da ima porodicu negde u banatskom selu. Ali, njihovu adresu nije dobila. Mama joj nikada nije pričala o njima. Niti je želela da je vodi u banatsko selo i druži se sa tamošnjim ljudima. Da nije došlo do nekoga sukoba sa očevom porodicom? Malo toga je znala o ocu i njima. Otac je umro u mladosti od respiratorne infekcije. To su joj i mamini roditelji pričali. Ali, nisu rekli da li je mama bila srećna, da li je volela oca. Ne, ne sme ona ružno da misli o mami, ne sme da je krivi, da bude nepoverljiva. Odbacila je ružne misli. Majka je bila divna žena i pružila joj ljubav u detinjstvu. Molila je da je zameni kada umre. Ali, ona Zori i Vukašinu nije bila majka. Ona im je bila samo sestra. I ništa drugo.
Postajala je još malo na terasi. Ona zvezda je još malo treperila. A onda, kao da je sletela na zemlju. Đurđina je zamislila želju. Ni sama nije znala zašto, ali poželela je sebi zdravlje, sreću i da konačno upozna porodicu svog oca.,,Samo da budem sa njima, Bože.” Skočila je, i udaljila se. A napolju je duvao blagi vetrić i mrsio joj kosu. Oslonila se na ogradu od terase koja je bila na spratu. Videla je nečiju senku. I prepoznala ga je. Bio je to Vukan. Šetao se nervozno po dvorištu i pušio cigaretu. Đurđina je zadrhtala. Da li je napolju postajalo hladno ili je to bilo zbog blizine ovoga čoveka? A oni su sada sami u kući.,,Ne, ne, to ne može biti.” Odbijala je ona, i požurila u sobu.
Obukla je laganu spavaćicu, dobro se pokrila, legla da spava. Ali, nije mogla da zaspi. Čula je nečije korake. Približavali su se sobi. Znala je da je to on.
Prišao je, otvorio vrata, ušao u sobu, seo kraj njenog kreveta. Dugo je gledao. U jednom momentu, stavio je ruku ispod jorgana, milovao joj nogu, a onda skočio i izašao iz sobe.
,,Ovo nije u redu. Ja moram da odem odavde. Ali, kako Bože, kako?”
Pitala se ona, i cele noći, plakala, plakala…
