Pripovetka “Meduzin ponor” je objavljena u zbirci priča Grčki bogovi – Istrakon 2026.
1. poglavlje
Umočila sam krpu u vodu donetu sa izvora Pazinčice i posmatrala kako se prljavština rastapa, nestaje u dnu kofe, a ona ponovo postaje bela, meka i spremna da donese sjaj. Iscedila sam je, raširila i kružnim potezima počela da brišem kamen.
Mermer pod mojim kolenima, urezan u oštri sivi krečnjak brda, bio je hladan i smirujući. Svaki put kada bih prislonila dlan na njega, osetila bih kako iz mene izvlači nemir. Kao da je posedovao posebnu moć da stiša glasove koji su me pratili na svakom koraku. Na ulici, na pijaci, kud god bih pošla, progonili bi me uzdasi i šapati, tek prividno očaranje izazvano mojim izgledom. Za njih sam bila samo lepotica svilene kože, mekane i glatke, kose satkane od ukradenog sunca i očiju boje maslina. Ali ovde, unutar stubova hrama, u ovom malom, skoro zaboravljenom mestu, imala sam svoju svrhu i postajala nevidljivi čuvar svetinje.
Okružena mirisom belog bosiljka i maslinovog ulja, podigla sam pogled ka mermernom licu moje zaštitnice. Iako isklesane, oči su joj uvek delovale živo. Divila sam se boginji rođenoj iz misli, nepokolebljivoj i slobodnoj. Želela sam barem majušni deo te čvrstine.
„Još samo ovaj ugao, Mudra“, šapnula sam, dok je krpa klizila preko postolja.
Steno mi se jutros podrugnula, nazivajući moju posvećenost ludošću. Za nju je ovaj besprekoran hram bio samo hladni kavez. Lako je njoj i Eurijali; rođene su iz mraka i večnosti, neosetljive na zub vremena. Moje meso je, pak, samo trošna ljuštura nad kojom bdi senka smrti.
Sunce je polako tonulo iza horizonta, bojeći bele stubove u nijanse zrelih kajsija i zlata i najavljivalo vreme večernje molitve.
Najednom, lišće na svetoj maslini je prestalo da šušti. Zrikavci su utihnuli, a tišinu je presekao zvuk vlažnog koraka na stepenicama. Bio je to spor, težak i samouveren hod koji nije pripadao nijednoj od mojih sestara.
Oštar i slan miris doplovio je do mene, zgusnuo vazduh, a beli pod je posiveo od vlage.
More je ulazilo u hram.
