ŠTA SAM JA?

Šta sam ja? Šta sam ja?

Pitali su se, i pitaju i dalje.

U nama se samo daje,

a bez odgovora ostaje.

Zašto se pitaju na kraju,

kad nastane muk većine?

Sve više uviđam i ne lutam,

odbacujem ono „možda”.

Jer sigurno jedno znam:

ja sam kao misli koje vekovima traju.

Kao život što se iz života pretače

u oblike od kojih sam neki – koji sada ja?

Figura, zrno, prah?

Sve ili ništa.

Jer između ne postojim,

na dva mesta niko je.

A ispod ovog jednog neba, šta je moje?

Da li se išta prisvojiti može?

Da li tako tužan njoj dajem na značaju,

iako ne znam šta bi mogla biti

dok je samo objašnjavam?