Мисли моје, што сте моје?
Ви, тешке сте и потопљене,
као камен спотицања,
на самом дну утопљене,
у реку брзог протицања.
Ви, стварате вртлоге
брзог отицања, у реку,
са дна муљ, песак и брлоге
који круже низ њу и теку.
Ви, чист сте извор боли
бистре воде, бескрај плаве,
сузне очи по лицу од соли
мора моје замишљене главе.
Ви, можда јесте у мору шкољка,
са зрном песка који бисер постаје.
Тај је бисер, песми, њена бољка:
,,чим засветли, сјај му одмах нестаје”.
Каквим морем и низ коју реку
плове мисли моје? То је:
пут слободе којим теку
мисли моје, које су моје.
