Zima je te godine stigla ranije nego inače. Skoro da se dotakla sa krajem prethodne. Sneg je ležao preko seoskih krovova, težak i tvrd, pa su dimnjaci jedva disali. Ljudi su govorili manje i tiše, kao da su se plašili da im se i same reči ne zalede u vazduhu.
Prvi ga je čuo Jakov, kad je izašao po drva u svitanje. Zvono. Jedan udar, pa drugi. Zatim niz sporih, razvučenih tonova koji su se tumbali preko doline kao da ih neko vuče kroz sneg. Stao je pred kućom kao ukopan. Drva su mu popadala iz ruku. Vetar je bio miran. Selo je spavalo. A zvono je i dalje radilo kao da to čini svaki dan. Uleteo je unutra i iskolačenih očiju bubnuo ocu koji je stajao na prozoru.
– Zvonilo je!
Otac ga nije odmah pogledao, još uvek zureći u vrhove planina.
– Ako čuješ, ne izlaziš.
Nije objašnjavao dalje.
Sledeće jutro, zvono se opet oglasilo. Ovog puta sa druge strane. I bliže. Nije dolazilo sa brda gde je nekad bila crkva. Dolazilo je iz sela. Između kuća. Kao da se provlači između zidova.
Trećeg dana, niko nije palio svetlo. Čak su i psi ležali unutra, skupljeni u ćošku iza vrata.
Samo je baba Kosana, dok je prebirala po pasulju, rekla kao za sebe:
– Nije to zvono za vas.
– A za koga je? – pitala je unuka.
Baba nije odgovorila. Samo je povukla vrata špajza i zaključala ih, iako u njemu nije bilo nikoga.
Te noći, zvonilo je bez prestanka. Ne iz jednog pravca, nego iz svih. Kao da selo stoji usred nečega što se poziva. Jakov je tada prvi put video oca i babu kako stoje obučeni, spremni. Gledaju u mrak kroz prozor, kao da čekaju da se nešto završi pre nego što počnu da se kreću. A zvono je, bez prestanka, udaralo i dalje , svaki put je bilo malo bliže nego pre.
