Od onoga dana kada je kao nevesta ušla u kuću Rajića, Tomanija je svako vece pred mrak bacala šaku soli preko praga. Iako u novom domu, ostala je verna ritualu nasleđenom od majke. Nova kuća, nova pravila. Nikada nije dozvolila da je od toga odvrate, uprkos čuđenju i ismevanju svekrve Zore koja je tražila svaku sitnicu da joj prebaci i prigovori. Nazivala ju je sujevernom ludom i rasipnicom.
– Nećete se vi nikada skućiti ako se ti se žena tako razbacuje! – često su se čule Zorine jetke reči upućene svom sinu. Na Tomanijino insistiranje počeli su da kupuju svoju so. Dimitrije, čovek njen, isprva je hteo sve da učini svojoj nevesti, ne videći u tome velikog zla. Mislio je da će vremenom tog običaja nestati. No kako je vreme prolazilo Tomanija se verno držala svog rituala ne propuštajući ga ni jedno jedino veče. U selu su ih već prozvali Soljenici. Žene su zazirale od Tomanije. Svaki put kada bi je srele na drumu, uklanjale bi se od nje u stranu. Razgovori bi bili prekidani na pola, neko bi se prekrstio, a neko pljunuo preko levog ramena.
Zora je očajnički pokušavala preko sina da izdejstvuje da se taj “pogani ritual” ukine jer je ugled Rajića bio opasno poljuljan. Glasovi su počeli da se šire kao zaraza da im snaja “nije baš kako treba” ili pak “šuruje sa onostranim”. Najzad, Dimitrije je, uprkos Tomanijinom preklinjanju i suzama, odlučio da lupi šakom o sto. Rastrzan između majke i žene, nije bio sklon da poveruje Tomanijinom sujeverju i budalastom objašnjenju. Sve zalihe soli u kući su odjednom bačene pod ključ, a ključ je bio u Zorinim nedrima. Slanici su stajali prazni, a svako je za sebe u džepu imao zeru soli ako mu zatreba za obrok.
U Tomaniji se toga dana nešto polomilo. Iz pogleda joj nestade svaka iskra života. Sumrak se približavao, a u njoj se u utrobi stezao čvor. Za večerom, tišina je bila teška i nabijena, praćena Zorinim pogledima ka Dimitriju i njegovim obaranjem glave u tanjir pred sobom. Tomaniji je svaki zalogaj zapinjao u grlu. Dok je raspremala tanjire, Tomanija ugleda na stolu malo prosute soli. Brzo, uverivši se da je niko ne gleda, pokupi je u šaku, otvori vrata i baci je preko praga dok joj je srce tuklo kao ludo. Zora se oglasi iz kuhinje, izvirujući kroz vrata:
– Ko je to?
– Niko, majko. Promaja.
Svekrva i snaja se pogledaše u oči u tišini. Jedna je u pogledu imala prekor, a druga strah. Zora to protumači kao svoju pobedu, pa se vrati u kuhinju likujući u sebi.
Te noći, po prvi put od dolaska nove snaje, prag u kući Rajića se nije beleo od soli. Legli su u tišini, Dimitrije težak od svoje odluke i dobro naliven rakijom kojoj je saprao svoju savest. Tomanija je dugo stajala kraj prozora u spavaćici, zureći u vrhove borova u daljini koji su se sijali pod mesečinom. Najzad, uđe u postelju, stisnu se leđima uz Dimitrija koji je već uveliko hrkao i pokuša da utuli nemir koji joj je kidao utrobu.
Dani su prolazili, a Tomanija je bivala sve bleđa i nevoljnija. Poslednjim atomima snage vukla se po kući kao avet. Zora ju je ispod oka odmeravala od glave do pete, obraćajući posebnu pažnju na njen struk i trbuh.
– Je li, može biti da si noseća? – upita je jednog jutra kada ova nije mogla ustati iz kreveta.
– Mislim da ne, majko. – odgovori ova slabim glasom.
– Nije valjda samo zbog soli? E kukala ti majka! – pršte Zora u smeh odmahujući rukama, pa izađe iz sobe zalupivši vratima, ostavljajući za sobom miris prženog luka od kog se Tomaniji pokrete mučnina i sadržaj želuca joj se ubrzo nađe po spavaćici i posteljini. Pljusak sopstvene nemoći ostavi je da leži u polumraku, lepljiva i malaksala. Nije imala snage ni da zovne Dimitrija, a kamoli da ustane i uredi se. Miris prženog luka i kiselina mešali su se u vazduhu, stvarajući omču oko njenog vrata.
Kada je Dimitrije u podne ušao u sobu da uzme novčanik, zatekao je prizor od kog mu se, uprkos rakijskom mamurluku koji ga je držao danima, utroba okrenula. Tomanija je ležala nepomično, upalih obraza, dok su joj oči bile širom otvorene, zagledane u jednu tačku na tavanici.
– Tomanija! – podviknu, prilazeći krevetu sa oklevanjem. — Šta ti je, ženo? Vidi našta ličiš!
Ona ne odgovori, niti okrenu glavu. Samo jedna suza, teška i spora, skliznu joj niz slepoočnicu i nestade u prljavom jastuku. Iz kuhinje se začu Zorin oštar glas, praćen lupanjem posuđa:
– Mani je, Dimitrije! Izvoljeva i tera inat, da bismo joj ponovo dali da arči kuću i izvodi one svoje budalaštine! Neka leži, ogladneće pa će ustati. Neće Rajići trpeti zbog malo ženskog ćefa!
Dimitrije pogleda ka vratima, pa ponovo u svoju ženu. Prvi put oseti kako mu se u grudi uvlači jeza koja nema veze sa selom, ni sa majčinim poganim jezikom. Bilo je to nešto hladno, što je dolazilo iz same Tomanije.
Te večeri, sumrak je pao brže nego inače. Crni oblaci su se spustili nisko nad vrhove borova, a vazduh je postao gust, težak za disanje. Zora je, po običaju, zaključala sanduk sa solju, ali dok je nameštala ključ u nedrima, oseti kako je gvožđe neobično hladno. Toliko hladno da joj je koža ispod košulje utrnula. Iz Tomanijine sobe iznenada se začu slab, ali jasan šapat. Nije zvala ni muža ni svekrvu. Zvala je majku. A spolja, sa druge strane nezaštićenog praga, dopre prvi, tihi zvuk grebanja o drvo… Prva ga je čula Zora. Njenom, uprkos godinama i dalje oštrom sluhu nikada ništa nije moglo da promakne. Sedela je u postelji i osluškivala. Grebanje se nastavljalo, sporo ali uporno. Uspravila se u postelji i stegla vilicu. “Miš”, pomisli za sebe i opet vrati glavu na jastuk. Zatim nasta tišina, toliko da se iz susedne sobe moglo čuti Dimitrijevo disanje kroz nos u snu. Zora vrati glavu na jastuk i taman je san ponovo uhvati kada se grebanje začu opet, ovaj put blizu vrata od njene sobe. Kao da je neki nevidljivi prst proveravao samo drvo i tražio pukotinu gde se može provući.
– Nemoj… – začu se Tomanijin slabašan glas iz njihove sobe. Zora spusti noge na pod u nameri da ustane, ali ih brzo podiže nazad čim pod nogama oseti trunje. Pod svetlosti mesečine učini joj se da je pod beo kao sneg. Puzeći po krevetu brzo ukresa šibicu i upali petrolejku pored glave. Pod se zaista beleo. Grebanje nije prestajalo. Gledajući čas u pod, čas u vrata, najzad stade na svoje noge i pohita ka vratima koja su već počela da se otvaraju uz tihu škripu. Stigla je taman na vreme da ih zalupi i okrene ključ u bravi. Zatim grebanje prestade. Ona pogleda u svoja stopala. Ceo pod je bio prekriven nečim belim. Sagnula se i uzela malo među prste. Pomirisa prvo, a zatim oprezno liznu. Jezik joj se istog momenta skamenio jer je dotakao čistu so.
