Prošle su 8 god i još uvek ne mogu da shvatim i prihvatim da te više nema.
Da više nikada neću moći da te zagrlim i poljubim.
Da više neću osetiti onaj dobro poznati miris na tvom licu, onaj topao zagrljaj koji je uvek bio tu da me uteši.
Da nikada više neću moći da pričam sa tobom i da se zajedno smejemo.
Da nikada više neću dobijati savete i imati podršku.
A najviše od svega mi nedostaje tvoja ljubav.
Te 2017 godine kada su ti otkrili tu zastrašujuću bolest i saopštili dijagnozu, malo je reći da sam bila u šoku.
Ti koja si bila odraz snage, dobrog zdravlja, koja si u svakom trenutku mogla sve i kojoj nikada ništa teško nije bilo-ti si sada ležala sa dijagnozom kancer IV stadijum. U prevodu, šanse za izlečenje manje od najmanje, skoro pa nikakve.
U početku moj mozak nije prihvatao činjenicu da više ne možeš normalno da se krećeš, normalno da radiš-jednostavno da normalno funkcionišeš.
Nisam uopšte znala kako da se tih dana nosim sa tom bolnom istinom i sa time da ništa više nije kao ranije. I tako sva pogubljena od šoka, stresa i tuge tih dana sam funkcionisala kao robot.
Išla sam na posao a tamo sam samo fizički bila prisutna. Kod kuće sam se trudila da ti svaki trenutak učinim veselim i da te oraspoložim, a u stvari nisam mogla da dišem od količine tuge koja mi je ispunila telo i dušu.
Kako su dani prolazili bolest je ubrzo napredovala i bilo ti je sve lošije a ja sam se ipak nadala da će lekari učiniti nešto da ti bude bolje.
Mnogo si izgubila na težini. Počeli su da otkazuju jedan po jedan organ i smanjila ti se mogućnost govora.
Onog dana kada si prestala da jedeš konačno sam shvatila da je došao kraj.
Još par dana si živela kao biljka. Više nisi mogla da pričaš. Suzdržavala sam se svih 9 meseci da ne zaplačem bar ne pred tobom. Ali jednog jutra dok sam kretala na posao, prišla sam da te poljubim a tebi je iz oka krenula suza. Osetila si koliko sam tužna. Počela sam da jecam i nisam mogla da se zaustavim.
Poslednja 2 dana nisam mogla da se odvojim od tebe, nisam želela da te ostavim da spavaš sama iako sam videla da je kraj.
Jednog popodneva kada sam se vratila sa posla, legla sam da malo odspavam jer sam imala užasnu glavobolju. Nakon nekih pola sata, otac me je probudio i nije znao kako da mi saopšti da te više nema.
Čekala si da zaspim pa da me napustiš. Znala si koliko ne mogu da podnesem tvoj odlazak i tvoj kraj koji nikako nisi zaslužila. Bar ne na takav način.
Sada dok pišem ovu prvu priču o tebi i prvi put pišem od kada te nema, ne mogu da zaustavim suze.
I evo nakon 8 godina ja i dalje imam utisak da ćeš ipak od nekud da se pojaviš i zagrliš me jako onako kako si samo ti umela.
Mnogo mi nedostaješ mama.
