I

 

U svetu bez jednog Džejsona¹

Leže zaboravljena tri daha

Svaki ječi na svoj način

I ni jedan od njih ne ostavlja više trag

Možda u vidu zaboravljene otpusne liste

Iscepano-požutelih ivica na tavanu

Možda u obliku nasumično generisanih brojeva

Na plastici istekle zdravstvene knjižice

Možda je jedan od njih

Pacijent 3

U nekom trenutku nastanjen

Na krevetu 7

U sobi 24

Odmah do prozora i blizu kupatila

Možda je udisao više nego ostali

Zaparu deljenog klozeta

Ko će ga znati?

Crni dim isparava dalje,

U ovom svetu

Poezija nikada nije prevazišla turpiju rime

Tiraniju jezika i

Ne postoje forme koje vraćaju život

Zaboravljenima.

 

II

 

U svetu kojim je hodao Džejson

Dlanovima pokrivam lice

Moja sramota nije ne znati odgovor

Moja sramota je ne razumeti pitanje

Koje mi se svakog jutra postavlja.

 

III

 

Moj i Džejsonov svet se dodiruju

Moji se mišići grče

Vrhovi jagodica trnu i modre

Nemam ideju kuda želim da odem

Prateći mučninu stihova

 

IV

 

Ispratiti oca

-Ko god zaista bio taj čovek-

Na tvojoj je hartiji plesao

U kamenoj pozi koju je zauzeo

Poslednji put

Kada ti je mahao sa stepeništa porodične kuće

Pored sveže pokošenog travnjaka,

Sve su se tvoje intelektualizacije udavile

Svaka prkos odumrla u peru

Nada nije otišla dalje od sećanja

Nešto je sa tobom ostalo

Da bodri preživele

Razmahalo se ka sadašnjem

Svedočilo o svakom trenutku

Koji je morao voditi ka istini,

Zarobio si ga u vremenu

Našao svoje mesto pod Suncem

Progutao oštre ivice kamenja

Obgrlio majku

I krvaranje po jastučnici

I rezanje kože u školskim danima

I lepljenje trulih krila insekata

Konačno nazvao

Darom.

 

V

 

Pokušavam da zamislim završetak

U kom nikog ne podučavam

Staklenim lažima

Ne primenjujem hladne hipoteze

U kliničkom tretmanu patnje.

Izgleda spokojnije

Nego prvih 28 godina ovde

 

VI

 

Posveta za posvetom u nizu

Nemi plač čoveka koji ostaje

Na suženim pločicama kupatila

Okružen ustajalim zidovima hodnika punim vlage,

Dupla težina tuđeg tela koje podupireš –

Kako si se samo morao miriti

Koliko li si parče duše morao odrezati

Sadistički – krvnički

Makazama ludaka, konac po konac

Koliko si parče morao ostaviti

Umotano u mesarski papir

Na tasovima pesme

Da bi ti bilo dozvoljeno da produžiš

Na kratko boravak među živima.

Deformisana realnost i

Strah misije koji te vuče

Jedini koji ti dozvoljava da postojiš,

Dragi Džejsone – Kako li je tvoj svet morao izgledati ?

Da li je sve to bilo dovoljno?

 

VII

 

Prvi poklonjeni stihovi

Uskoro će dekada

Verno zapisani na

Mirišljavim stranicama pančevačkog dnevnika

U hladu lipa fakultetskih ulica

Isti taj miris tražio sam

Po ulicama Nice, Ljubljane, Minhena

Naučio sam da

Moja jesen kasnije stiže

Ali kada trulež započne

Nikakava me idila poezije

Ne štiti od sopstvenog licemerja:

 – Zar zaista misliš da ćeš se jednom vratiti

Sećanju, tek kada se sve završi

Tek kada budeš mogao ponovo da stojiš

Na sopstvenim nogama?

Koga lažeš, podlače?

Ni jedna te pesma neće čekati

Da se oblepiš flasterima

Da vatom pokupiš gnoj iz očiju

Da te pustoš izrezbari

Pa da tek onda zasedneš pored peći

I dok greješ plihove na nogama

Opevaš sve što te je učinilo tobom –

 

VIII

 

Na mom najvišem balkonu

Drugovao sam sa prazninom

Za mene ona nije značila

Nema ušiju koje te mogu čuti dok si živ

Meni je ona šaputala samo

Kakva god da je pesma, tvoja je

Ne čini je pesmom to što je troma

Ne čini je pesmom to što je patetično melanholična

Ne čini je pesmom to što je pokušaj slobodnog stiha

Ona jeste

I to je sve što ti je potrebno da znaš

Ostalo te se ne tiče.

 

Na mom najvišem balkonu

Nije mi bilo dozvoljeno da pitam

Niti da se čudim

Zašto sam postao ovakav ili onakav

Tamo mi je samo rečeno da je pad

Sa ovolike visine smrtonosan

Ne samo po mene

Već i po one koje volim

Jer je razočaranje sa ove distance

Upravo ono što oduzima život pre vremena

Ono što razdire sreću

Ono što ostavlja druge u povorkama

I da naglo otvaranje očiju,

Uprkos verovanju mnogih

Ne prizemljuje u realnosti

Već te lišava svake.

 

IX

 

Kako li si samo smogao snage

Da o pustošenju govoriš

Iz njegove utrobe

Oči u oči

A ne kukavički

Sa distance i van?

 

Kada li si stigao da iskucaš

Diktate jezika

Pored odgovornosti koju si svakoga dana imao

Za tuđi život?

 

Kako si se suočio

Sa sopstvenom dijagnozom

Znajući da ćeš možda preko noći ispariti

Sa svim nenapisanim pesmama

Ostavljajući trpezarijski sto

Bez jutarnje kajgane

I majku bez nege i terapije?

 

X

 

Ne mogu se zahvaliti dovoljno.

Znam da ćeš reći da ništa nisi uradio

Ili uradila

I nisi

Zaista

Ali jesi postojao

I jesi postojala

Tvoj vek nije bio dug

Kako smem da sečem korene sada

Kada znam da je hodao neko

Čiji je pepeo života dogoreo u zbirkama

Neko ko je sakupljao

Kamenčiće kućne patnje i školjke bolničkih soba

Fotografisao poslednje dane otkazivanja tela

Zenicama sopstvenih nerava

Sve to pretočio u pesak umetnosti

Kakva god ona bila

I smrskao poslednje parčiće duše

Kako bi ih izložio javno

 

XI

 

Na mom najvišem balkonu

Još uvek sam to što jesam

To što sam nakaradno postao

Ili možda oduvek bio

I dalje me je sramota da se pogledam u oči

Sreća pa

Na najvišem balkonu nema više ogledala

Jedan dan se sliva u drugi

I mora se ustati želeo ti to ili ne

Bez obzira da li ti je kosa ulepljena

Ili se plašiš disanja

Do najvišeg balkona se možeš uspeti

Svega nekoliko puta u životu,

Možda ni toliko

Ali ako budeš imao sreće nikada ti više

Neće biti potreban uspon

Jer ćeš naučiti da je tek u podnožju

Pravi život.

 

¹ Jason Shinder (1955-2008) – američki pesnik, autor nekoliko zbirki među kojima i End of the Highest Balcony (1978). Preminuo u 52. godini od posledica leukemije i limfoma.