Gradnja Milenijumske kule u Zemunu se završila tog leta gospodnjeg 1896. godine. Na zemunskim ulicama, iščuđavanje i podsmesi koji su pratili ovaj neobičan podvig gotovo su već iščezli. Zablistala je u svom sjaju na vrhu Gardoša. Veliki bakarni orao Turul, raširenih krila gledao je sa njenog vrha ka Beogradu, ugarski prkosno preko ćudljivog Dunava. Zemunci su verovali da je jedna takva novotarija sasvim dovoljna njihovom gradu za prelazak u novi vek. Jezici su se vratili svojim svakodnevnim temama – ogovaranjima, spletkama i političkim raspravama u kafanama. Pijaca je i dalje bila najpouzdanije mesto za nepouzdane vesti. Ono što bi se na njoj ujutru čulo – provereno ili ne – do podneva bi već obišlo grad, a do večeri uglavnom postajalo istina.
Jednog jutra se pronese glas da gradske vlasti spremaju novu ludost. Ovog puta ne uvis, nego u dubinu. Govorilo se da će iz Pešte vozom stići sprava teška nekoliko tona koju će vući zaprega sa četiri, a možda i šest konja. Jedni su govorili da će na njoj biti cevi dugačke poput jarbola, a drugi da će negde u gradu podići čitavu drvenu kulu sa golemim čekrkom i svrdlom. Čulo se i da sa spravom dolazi nekakav inženjer koji ume da pronađe vodu duboko pod zemljom, a da se pritom ne služi ni rašljama ni viskom.
Do podneva su cevi već bile debele kao kotobanje krcate kukuruzom, drvena kula je prerasla Milenijumsku, a svrdlo je moglo probušiti zemlju do samog pakla.
– Videćete vi kada probiju zemlju, pa Dunav šikne i potopi nas sve! – krstila se piljarica rukom koja je mirisala na luk.
– Kakav Dunav, ispod nas je more neko, samo se ne vidi jer je čitavo pod zemljom! Zato Zemun ovde vuče vlagu! – ispravi je pekar samouvereno, trpajući jabuke na kantar.
Licider se kleo da će iz bušotine pokuljati uvis vrela voda jer što se dublje kopa, to se bliže prilazi zemaljskoj vatri. Do ručka, već načet pićem, naglabao je da će gejzir šikljati trideset metara uvis. Žene su se brinule da li će od nje veš ostajati beo, supa i dalje bistra, a vlasnici podruma šta će se morati spasavati ukoliko do svega što su čuli dođe. U jednom su se svi složili – ovi odozgo, sa Gardoša, možda jedini budu bezbedni, jer su na visini.
Jedini koji su se obradovali bili su sakadžije. Oni su poznavali vodu najbolje od svih ostalih koji su o njoj govorili. Znali su koliko je teško spustiti se kaljavim prilazima do Dunava, napuniti bure, kako konju klecne noga kada prokliza na mokroj kaldrmi i koliko je zahvata bilo potrebno da se snabde samo jedna kuća. I sada bi trebalo da poveruju da će neko zabiti jednu cev u zemlju, tek tako naći vodu i naterati je da se sama volšebno popne gore. Ako to kojim čudom uspe, biće pošteđeni najmučnijeg dela posla.
– Ako je stvarno moguće, samo neka je izvade, mi ćemo je lako razneti – govorili su među sobom.
Posle nedelju dana, na licu mesta se pojavio nizak, nabijen čovek u tamnom odelu, sa štapom i kožnom torbom pod miškom. Inženjera Krapusa pratila su dva činovnika iz gradske uprave, geometar i čovek u radnoj bluzi sa kolcem i čekićem u ruci. Zaustavili su se najednom, kao po komandi. Krapus se okrenuo oko sebe, obišao krug, odmerio lokaciju sitnim i duboko usađenim očima, pa je svojim štapom povukao krst u prašini.
– Ovde. – rekao je kratko.
Tek je prošlo podne, a kolac je već stajao dobro pobijen u zemlju. Oko njega su obigravala radoznala deca, dok su stariji stajali u grupicama od po troje-četvoro i došaptavali se skrštenih ruku na grudima i sumnjičavih izraza na licima. Svaki prolaznik bi kao slučajno zastao da veže pertlu ili otrese prašinu sa nogavice, krišom bacajući pogled na kolac.
– Ne valja tu, nije to dobro mesto – reče jedan, odmahujući glavom.
– Neće tu ništa naći – dodade drugi, sležući ramenima
– Bolje da je tamo, iza magacina – nadoveza se treći, pokazujući u tom pravcu, i sve glave se okrenuše na tu stranu, odmeravajući.
I dok su Zemunci danima iscrpno većali o onome o čemu nisu znali ništa, radovi su počeli. Prvo je raščišćen i poravnat teren okolo. Radnici su skidali sloj po sloj zemlje, dok je nadzornik stalno proveravao nivo dugačkom letvom, odmahivao glavom i tražio da se još ravna.
– Pa ne zidaju crkvu! – čulo se iz mase, uz smeh okupljenih posmatrača.
– Svi ćete se vi ovom Bogu moliti! – dobaci jedan radnik dižući lopatu ka njima, pa obrisa znojavo čelo prašnjavim rukavom, koji po njemu ostavi trag zemlje.
Sledećeg jutra stigoše prva kola natovarena debelim drvenim gredama, zatim daske na kojima se još poznavao svež trag testere, pa veliki koturovi debelih užadi, a na kraju sanduci puni gvozdenih delova teških kao sam život. Kako je rasla radoznalost, tako je rasla i drvena konstrukcija. Naravno, ispostavilo se da nije bila ni blizu visine kule. Najpre je ličila na vešala, zatim na ogoljen zvonik, a na kraju na samom njenom vrhu s mukom postaviše masivan kotur preko koga namestiše lanac debeo kao kakva jača muška mišica. Čitava skalamerija više je ličila na neku opsadnu spravu nego na gospodski inženjerski stroj.
Narednih dana na terenu bilo je vrlo živo. Vrvelo je od radnika i radoznalih posmatrača, kojih je bivalo sve više. U međuvremenu je i stigla glavna naprava – teški gvozdeni kotao koji je mirisao na mašinsko ulje na jednim kolima, i dugačke cevi na drugim – doduše ne tako debele kao kotobanja. Čak su i najrevnosniji gostioničari i pekari nakratko zatvarali svoje radnje i dolazili da osmotre ovo čudo tehnike, šireći oči u neverici. Kada se iz sanduka počeo vaditi teški alat, iz mase su se čuli uzvici iznenađenja. Najveći šok su izazvala svrdla. Bilo ih je toliko mnogo, raznih veličina, sa različitim vrhovima. Najveće je bilo golemo gotovo kao odrasli čovek, a završavalo se širokim zaravnjenim sečivom. Masa se utišala.
– Ovi traže samog đavola! – krstile su se žene koje su prethodnih dana baš tim putem počele da prolaze do pijace.
Iznad krsta u prašini koji je pre izvesnog vremena inženjer povukao svojim štapom, sada je stajala konstrukcija spremna da udari u zemlju i prodrma ceo Zemun, ako ne i šire. Krapus obiđe oko nje, posmatrajući je s rukama na leđima, dok se masa naroda tiskala oko konopaca kojima je mesto bilo ograđeno. On proveri spojeve, užad, pa sa obe ruke zaustavi teško svrdlo koje se njihalo u vazduhu. Zatim klimnu glavom.
– Sutra počinjemo.
###
Kada su prvi put naložili kotao i kada je parna mašina ispustila prvi oštar, piskajući zvižduk, piljarica na pijaci je umalo ispustila gajbu, a psi su podvili repove i pobegli ka Dunavu.
Zatim je počelo bušenje.
Jednoličan, težak udarac gvožđa o kamen i zemlju postao je nov ritam Zemuna: Tup… tup… tup… Sa njime su se Zemunci budili i sa njime obedovali. Zvuk se odbijao od fasada, ulazio u spavaće sobe, mešao se sa mirisom domaće supe i nadjačavao komšijske rasprave. Prva tri dana iskopavali su samo sivu, lepljivu glinu pomešanu sa peskom. Prolaznici su sa podsmehom gledali u te hrpe blata.
– Eto vam vaše vode! Svi ćemo se ovom kaljugom umivati! – dovikivao je sajdžija zacenivši se od smeha i držeći se za trbuh.
Vlasnik najbliže kuće bio je najzabrinutiji. Svako jutro je premeravao pukotine na fasadi i žalio se okolo, iako su svi znali da su one tu bile još pre njegovog rođenja. Susedni gostioničar je izneo još dve klupe ispred i podigao cenu rakije. Muškarci su svi redom znali nekog iz Jakova ili Progara ko bi ovo mogao izvesti za duplo manje novca. Stare žene su se od same zore revnosno molile Bogu da iz zemlje ne provali sam nečastivi i sve ih proguta. Jedino su sakadžije mudro ćutale i premeravale očima skalameriju svaki dan, računajući razdaljinu od nje do najstrmijih ulica. Njih je zanimalo samo jedno – koliko brzo će moći da se napuni bure. Za tih par dana, konstrukcija je postala najvažnije mesto u gradu – tu su se razmenjivale vesti, sklapale opklade i zakazivali susreti. Voda još nije bila pronađena, a oko bunara se već skupljao ceo grad.
Jednog dana, oko podneva, ritam udaraca se promenio. Umesto muklog tup, iz dubine se začulo oštro krckanje i struganje. Mašina je usporila, a inženjer Krapus je prvi put podigao ruku i radnici zaustaviše mašinu. Gomila posmatrača potisnu se odjednom unazad. Čak su i sakadžije usporile svoje konje i stale sa strane. Kada je alat izvučen na površinu, na njegovom širokom vrhu presijavao se mokar, taman pesak. Krapus priđe svrdlu, skinu golom šakom sa njega malo naslaga, protrlja ga kroz prste i zadovoljno klimnu glavom.
Vest se raširi Zemunom kao požar. Iz kafane su izlazili ljudi sa čašama i kašikama još uvek u rukama, piljarice su dotrčale ostavljajući tezge prazne, a deca pokušavala da se provuku ispod konopaca što bliže bušotini. Majke su ih panično hvatale u gužvi, uvijale ih u skute i vukle unazad. Sakadžije po strani počeše da se pogledavaju.
Iz cevi se začu klokotanje, najpre tiho kao kada voda u buretu zapljusne dno, a zatim sve jasnije. Nekolicina se nagura do konopaca da bi bili prvi koji će videti čudo, dok većina ustuknu, spremajući se na beg. Iz otvora najpre suknu crna, gusta masa blata i mutne vode koja isprska prvi red radoznalaca od glave do pete. Piljarica vrisnu pokrivši glavu keceljom, pekar opsova gledajući svoje blatnjave čakšire, a narod se razbeža, gazeći one pred sobom. Krapus se ne pomeri ni za pedalj. Stajao je nemo, skupljenih obrva i stisnutih usana posmatrajući kako pritisak iz utrobe zemlje potiskuje nečistoću. Masa opet poče oprezno da se približava korak po korak i izvija glave ka tamnom gejziru, držeći bezbednu razdaljinu. Mlaz polako poče da se bistri, bledi sve više i više i da gubi boju, dok ne postade skoro proziran, na sveopšte iznenađenje mase.
– Pa tu ima vode! – povika neko.
– Ima. I to kakve! – podiže glas Krapus, ne skrećući pogled sa mlaza. – Hladne, čiste i bistre!
Tišina potraja nekoliko trenutaka, a zatim se razbi u paramparčad mnoštvom glasova. Pekar je skoro vrisnuo, zaboravivši na blato kojim je isprskan:
– Šta sam rekao! Nema tu mora nikakvog, samo čista voda! Znao sam!
– Ja sam prvi rekao da je tu žila, prava ledena i bistra! – vikao je licidar, zanoseći se na nogama.
– Dabome, nije ovo mulj dunavski, koješta su lupetali! – dodade piljarica samouvereno, brišući lice keceljom energičnim pokretima.
Najednom, svi postadoše pravi stručnjaci za podzemne vode i bušotine. Oni isti ljudi koji su se do juče inženjera i mašinerije plašili kao samog đavola, sada su se utrkivali da dokažu ko je od njih najtačnije predvideo uspeh, sa podsmehom pričajući o strahu od potapanja Dunavom. Svet je navirao sa svih strana, a kafana se punila na radost gostioničara koji je zadovoljno trljao ruke i hvalio se kako je Zemun oduvek imao najbolju vodu u celom carstvu. Toliko dobru da bi je valjalo prodavati na lonče!
Inženjer Krapus je laganim pokretima obrisao ruke o maramicu, koju je uredno presavio i staloženo vratio u džep, posmatrajući opšti metež bez ijedne jedine reči.
Sa strane, na svojim kolima, sakadžije su gledale gužvu i galamu oko bušotine. Jedan od njih, star i prekaljen na zemunskoj kaldrmi, pogleda u skoro sasvim bistar mlaz koji je šikljao iz bušotine, pa okrenu glavu u pravcu Dunava, razmišljajući o strmim i kaljavim prilaza vodi na kojima su se godinama mučili. Osmeh mu polako izdiže brkove, pa se obrati mlađem kolegi do sebe:
– E, braćo moja… Od sada ćemo raznositi vodu kao ljudi, a ne kao marva!
– Jest, vala… Al’ đavo ga odneo, ovog Krapusa, sada je moramo davati jeftinije… Sad kad će nam česma biti tu pod nosom… – sleže ramenima razočarano mladić, skidajući kapu i brišući znoj sa čela.
Starac se grleno nasmeja, pa namignu, gledajući mlađem preko ramena:
– Jesi ti poludeo? Pa voda je sad čistija, ledena i iz same utrobe zemlje! Ako išta, valjalo bi nam podići cenu za koji krajcar!
