Čovek od vode

Autorska beleška

Ova priča je književna obrada istinite životne priče mog dede Nikole. Događaji, mesta i ljudi opisani su onako kako su sačuvani u porodičnom sećanju, dok su pojedini dijalozi i detalji umetnički prilagođeni radi stilske i prozne celine. Pojmovnik izraza i njihovih prevoda nalaze se na kraju teksta. Priča je posvećena uspomeni na njega i sve dunavske alase i brodare.

            Nikola nije mogao bez vode. To su mu suđaje odredile od prvog trena njegovog dolaska na ovaj svet. Prvi vazduh koji je udahnuo u svoja nejaka pluća bio je onaj rečni, vlažni i muljeviti, sa pramenovima magle koji su se kačili za šlep njegovog oca dok je lenjo klizio niz Dunav. Njegova majka Magdalena ga je rodila sama, u kabini šlepa, na podu, grizući zubima ruku do krvi, po ko zna koji put u sebi proklinjući na maternjem mađarskom jeziku zanimanje svog muža. Gledoje nije ulazio u kabinu sve dok po plaču novorođenčeta nije zaključio da je konačno bilo gotovo. Tek kada je svom prvorođenom, ali još uvek malom Aci mogao da prepusti upravljanje – jer je ovde Dunav bio varljiv – oprezno je odškrinuo vrata i provirio ponizno kao da ulazi da prizna krivicu. Isprva mu je kroz otvor samo provirio nos, koji se naglo povukao odbijen teškim gvozdenim mirisom krvi, a zatim se sporo pojavi čelo, pa za njim pola glave.

            – Šta je?  – upitao je tiho, skoro šapatom.

            – Mi az?! Hát gyerek, nem kecske!* – ispljunula je Magdalena poslednjim atomom snage. Da ju je imala još, dohvatila bi teški tiganj sa stola i gađala ga njime pravo u to visoko čelo.

            Gledoje je stajao u dovratku, razmišljajući da li je pametnije da uđe ili da je ostavi da se sama opravi. Poučen prethodnim iskustvom, polako je zatvorio vrata i vratio se ka sinu na palubi, koji je i dalje upravljao šlepom.

            – I, oče? Brat ili sestra? – upita ga Aca radoznalo, gledajući ka vratima.

            Gledoje je ćutao. Aca ga pogleda nestrpljivo sa uzbuđenjem koje je i dalje gorelo u dečijoj glavi.

            – Ne znam – izustio je najzad.  – Reći će nam posle.

                                                                  ###

              Čvrsto tlo nije prihvatalo Nikoline stope toliko dobro, niti su njegove noge znale da se po njemu kreću onako kako bi trebaloe. Daske šlepa poznavale su bolje njegove korake nego bilo koja kaldrma. Gledoje je na Magdalenino insistiranje kupio neveliki kućerak na Titelskom bregu. Od tada Magdalena više nikada na vodu nije kročila, niti je na njoj rodila ijedno od naredne dece.  Jedino dete koje je uz njega ostalo bio je Nikola. Sva druga braća i sestre koji su došli posle rođeni su na tlu i na njemu ostali, uz majku. Kad god bi šlep pristao u Titel, Gledoje bi neko vreme provodio sa Magdalenom i decom. A kad bi došao čas za putovanje, Nikola je bez pogovora odlazio s njim na vodu.

            Magdalena se svaki put ljutila, psovala ih na svom jeziku, gađala ih čime joj dođe pod ruku, ali njih dvojica su uvek napuštali kuću zajedno ćutke, odlazeći na sledeću plovidbu. Kopnena braća i sestre su se među sobom srodili i nekako odvikli od Nikole. Ispratili bi ga isto kao i oca, kao bilo kakvog gosta koji bi svratio, malo posedeo i onda odlazio. Aca, najstariji, nije želeo da ostavi majku samu sa sitnom decom, a nekako se u to vreme i zamomčio pa mu je izbor cura bio mnogo raznovrsniji na kopnu nego na vodi.

            Nikola je od oca izučio sve što se moglo o reci naučiti. Napamet je znao gde u Dunavu vrebaju opasne podvodne stene pa se locovi** moraju uključiti, gde se voda lomi i menja boju, a gde šlep treba pustiti da ga voda povuče. Znao je da Tisa kod Titela ne teče isto kao Dunav, da joj treba drugačije prići i da se voda mora čitati pre nego što je vidiš na površini. Znao je gde se struja ukršta, gde se voda zavrti pod pramcem i zašto kroz prozor šlepa ne sme viriti glava dok su čelična užad zategnuta. Od oca je naučio da reka nikad nije ista, čak ni kada ploviš istim putem.

            I dok je Magdalena išla u svoju crkvu, molila krunice i priređivala od svakog obroka pravu malu gozbu svaki dan sa svojom kopnenim delom porodice, Gledoje i Nikola su klizili vodama i zarađivali prekopotreban dinar. Slali bi joj skoro sve – sebi bi ostavljali nešto sitno, za najosnovnije potrebe i jedan mali deo za kafane u koje bi svraćali na pristaništima. Vremenom se jedna porodica navikla da živi podeljena na dva dela.

            Godine koje su nastupile podjednako su bile teške i za kopneni i za vodeni deo porodice. Rat je Nikolu zatekao na šlepu, uz oca. Otplovili su u Nemačku kao i mnogo puta pre toga, s namerom da istovare robu i vrate se kući, ali se Dunav u međuvremenu zatvorio. Dve godine šlep se u Nemačkoj nije pomerio s mesta u kom je bio usidren. Nikola je naučio napamet svaki njegov zakivak, svaku dasku koja zaškripi pod nogom, ali dotad nije znao koliko tesan može da bude kada čovek ne sme da otplovi. Otac je svakog jutra izlazio na palubu i gledao nizvodno, kao da će toga dana neko najzad doći da im kaže da krenu. Kada su ih najzad pustili, pošli su natrag istim putem, praznih duša ali punih džepova na ime odštete. Gledoje je novac prebrojao i sklonio, razmišljajući u sebi o porodici koja ih je čekala.

            Magdalena se za te dve godine snalazila kako je umela – zasadila je baštu u svaki komad zemlje koji se nalazio oko kuće. Gajila je kokoške i prodavala jaja, a starija deca su išla u nadnicu. Donosila bi poneki dinar ili nešto hrane, pa je Magdalena računala koliko od toga može da razvuče do sledeće pijace.

            Glas da su se Gledoje i Nikola vratili stigao je do njihove kapije brže nego oni sami sa pristaništa. Titel je brujao od novih vesti o povratnicima. Ispred njihove kuće čekali su redovi ljudi željni priča iz zarobljeništva i tuđine. Saznanje o odšteti je samo pomoglo da se još jedan, poseban red napravi za one koji su došli da se uzajme, jer su čuli da je u pitanju pozamašna cifra, veća od one koju su Gledoje i Nikola zaista posedovali. No, Gledoje je bio željan samo mira i svoje kopnene porodice. O te dve godine ni on ni Nikola nikada nikome nisu govorili, pa ni samoj Magdaleni. Prodali su kućerak na Titelskom bregu i kupili veću kuću dole, kraj pruge, budući da su konačno sada svi bili na okupu. Gledoje više nije želeo da bude ni blizu reke, čak ni sa prozora da je vidi.

            Nikola nikako nije mogao da se navikne na život na stabilnim nogama, na braću, sestre i majku koji su mu se činili kao stranci. Iako je ova bila dosta veća od stare, kuća mu je i dalje delovala tesno i gušila ga. Svaki dan je odlazio na Titelski breg i dugo posmatrao barže, osećajući kako ga reka doziva sebi. I nije tome prošlo mnogo, otišao je natrag na vodu. Već stasao momak, napredovao je i ubrzo je počeo da samostalno upravlja šlepom.

            Te godine zima je toliko zagudila da se Dunav okovao ledom kao nikada do tada. Grad koji ga je tada zarobio bio je Kladovo. Prinuđen da provede vreme sa šlepom u zimovniku, pitao se zašto ga je Dunav baš tu zaustavio. Slušao je priče o dunavskim jesetrama, o čuvenom kladovskom kavijaru i vinu, o vlaškim magijama i prelepim devojkama uvek spremnim za ljubav. Ali njemu je reka i dalje bila draža od najslađe cure. Na kopno je retko silazio, samo iz preke potrebe.

            Tek što je u rano proleće stigao u Beograd, pri istovaru kamena, stari kapetan i bliski prijatelj njegovog oca upoznao ga je sa Olgom, siromašnom ali prelepom devojkom, kćerkom kladovskog alasa. Iz mesta u kome je bio zaustavljen do skoro. Mogao ju je sresti tamo. Možda su se negde i mimoišli u njenom gradu. Ali sreo ju je ovde, u Beogradu. Jedva je čekao da iz Kladova ode, a Kladovo ga je ipak stiglo. Sudbina, ko zna šta je. Tek, Nikola oseti da želi da je učini svojom, odmah i tada. Prvi put  se u njemu javilo osećanje koje se moglo približno uporediti sa ljubavlju prema vodi, jer za drugačiju meru Nikola jednostavno nije znao. I dok su se okrenuli, na papiru u opštini je stajao njihov potpis gde je država tvrdila da su u braku. I plovidba se nastavila u dvoje.

            Nikolina kćer Jovanka se rodila u bolnici, ali sin Mile ne. Ugledao je svet na istom mestu kao i njegov otac – na šlepu. Samo je reka bila drugačija. Sava. Verovatno je tada postao i jedini čovek u zemlji kome u krštenici kao mesto rođenja piše Opština Županja – šlep na reci Savi. Nikola je, ne znajući, ponovio scenu sa svog sopstvenog rođenja, samo sada je on bio u ulozi oca koji je virio kroz vrata i pitao kako je, a Olga ga zadihano opsovala na vlaškom:

            – Duće la draku în balta vĭarđe!***

                                                                    ###

           Nikola je  čitav svoj vek proveo na vodi. Olga nije imala drugog izbora nego da ga prati. Budući da je kao ćerka alasa odrasla na obali Dunava, reka joj nije bila nepoznanica. Deca su odrastala na neobičniji način od većine ostalih, putujući i skačući sa šlepova na kupanje gde god da se šlep zadesio. Problem je nastao kada je trebalo da deca krenu u školu. Ni tada Nikola nije hteo da kupi kuću i da se skrasi na kopnu, jer je to bilo jedino što je znao i voleo da radi. Nije joj to mogao lako objasniti. Nije želeo da izda reku, iako bi u kući Olga pristala da živi sama sa decom, kao i njena svekrva. Nikola je čak izdejstvovao da krenu u školu kasnije, da bi što duže bili uz njega. Kada više nisu imali izbora, Olga je teška srca pristala da daju decu njenim sestrama u Kladovo, pa zatim u Veliko Gradište da bi bar privremeno imali kuću u kojoj će živeti i školovati se. Nikola se prvi put osetio rastrzanim – voleo je svoju decu, ali reka je bila deo njegovog bića. Olga i on su nastavili da plove šlepom i povremeno posećivali svoju decu u tuđim kućama, za tuđim trpezama, kada bi pristajali uz te gradove. Jovanka i Mile su prvi i drugi razred završili u Kladovu, kod jedne Olgine sestre, a od trećeg do šestog bili su kod druge u Velikom Gradištu. Sedmi i osmi su pak završili u Titelu, kod Gledoja i Magdalene. Večito željni porodice, nikada nisu znali kada će opet ugledati majku i oca. Svaki dan su odlazili do pristaništa i čitali brojeve na šlepovima u nadi da će ugledati očev i majkin.

            – Nema ih ni danas. – tiho bi izgovarao Mile, iskrivljenih usta, spreman na plač.

            – Nema. – zagrlila bi Jovanka mlađeg brata preko ramena, a zatim bi se turobno vraćali pod tuđe krovove, spuštenih glava, razočarani i sedali na krajeve stolova, koji su im bili određeni.

            Kada je Nikola konačno, pritisnut ženom i decom, pristao da siđe na kopno, bilo je to već pred penziju. Deca su morala krenuti u srednju školu. Izbor je pao na Zemun, na zgradu najbližu Dunavu. Toliko blizu da se sa kapije moglo zakoračiti u čamac. Jedino to je bilo ono na šta je pristao. Porodica je konačno nakon svih tih godina bila na okupu. Život je počeo da teče onako kako je oduvek trebalo da bude. Nikola je svakog jutra odlazio svojim čamcem u nepoznatom pravcu, i vraćao bi se tek predveče.

            Te šesnaeste aprilske zore 1979. godine sunce je pokušalo da se probije kroz teške oblake kao i svakog jutra i okupa se prvo u Dunavu, a onda u obližnjim oknima prozora. Ali, posustalo je pred nadolazećom olujom. Nikola je sa Olgom popio jutarnju kafu i rakiju i izašao napolje, na nogama koje ga na kopnu nikako nisu slušale. Na Olgino negodovanje, ipak se uputio  da proveri da li je čamac dobro privezan jer se sprema nevreme. Ako se Dunav uzburka i razbesni, olupaće ga o kameni nasip. Mile je otišao na posao, u brodogradilište gde se skoro zaposlio. To je bila jedina stvar koja je Nikolu oraspoložila otkako su došli u Zemun. Jovanka je oprala šoljice od kafe, a Olga spremala veš za pranje. Prolazilo je vreme i kiša je već počela da dobuje po oknima kao kiša metaka, a Nikole još nije bilo da se vrati. Olga je ljutito poslala Jovanku sa kišobranom da  vidi što Nikole još nema.

            Kada je istrčala iz kapije i prišla Dunavu, prvo što je Jovanka videla je bila gomila okupljenih ljudi koji su jednom rukom grčevito držali kišobrane koje je lomio vetar, a drugom pokrivali usta. Utrčala je panično među njih i probila se kroz masu do obale. I onda ga je ugledala. Nikola je ležao u čamcu na leđima, nepomičan, dok su dvojica pokušavali da ga privuku obali. Isprva nije shvatila šta se dešava, a onda je čula pored sebe:

            – Sigurno srce. Samo što je zakoračio u njega, srušio se!

            Jovanka je pala u nesvest.

                                                              ###

              Nikola nije mogao bez vode. Ni voda nije mogla bez njega. Na njoj je došao na svet, na njoj je i ispustio svoju dušu. Dunav ga je dozvao sebi i istog trenutka kada je odvojio nogu sa zemlje, poveo Nikolu ka svom Tvorcu. Kao da nakon tolikih godina više nije želeo ni sa kim da ga deli.

Pojmovnik: