Јава

Јава

Одаја је мрачна, врата се отварају без кључа,
густ облак дима, обавија сва тела.
Музика је тачна, лирика јасна,
сваки такт и риф, пар солоа и рефрена.

Ритуално стакло, додаје ми Џими,
на њему остало је, још девет црта.
Тесла геније-стотка, издуженог круга,
помаже ми, да се латим белога пута.

Рони Џејмс и Џим,
опасно су се посвађали опет.
Рони џентлмен, не да,
да Џими пиша, на Витнијев корсет.

Давор, луди кримос,
расуо је мароканце по столу.
Џенис оверила, психоделичног се и она латила пута,
Ејми опет пијана, повраћа по поду.

Ренди је носталгичан,
већ тридесетак година, Озија чека.
Фреди Краљица плаче, пише писмо мајци,
да је убио још једног човека.

Курта и даље дрма депра,
све му на младо пролеће мирише.
Неко гласно куца на врата,
Џон паничи: „Тише, тишееее!“

Упадају у гајбу, балзамовани,
Бобан, Елвис и Лејн.
Први носи џак хербаријума,
други и трећи одма` траже лејн.

Реј, паламуром по клавиру пржи,
Клиф од смеха, почиње да се гуши.
Дајм јебе соло на џитри,
док му оверена Ејми пуши.

Кит, „Ко” од мајке рођен,
у позадини бубњеве пика.
Ритуално стакло, чисто је ко суза,
полизали га Милан и његова екипа.

Леми, од милоште, звани Миле,
с Ћоком, преферанс броји.
Кец, пик сакрио у руци,
мисли: „Ма, неће, панонски морнар да се љути“.

Мајкл, изгубио нешто тена,
вели: „Да је предуго по месечини, корачао свуда.“
Честера и Криса, довела је туга,
Џони, „човек у црном”, уз ватрену воду, загрљај им пружа.

Анђеоским крилима долетео је и Бора,
сад има још јаче да пршти од доброг рокенрола.
Челични Пит, сисату готичарку погледом бари,
па наискап дрмно флашу, од „чоека” који хода.

Роберт бојажљиво, у пожутелу ‘артију буљи,
с рогоњом неким, опасни склопио је дил.
Долорес, као зомби лута, плаши се неких бомби,
док кроз љубичасту измаглицу, на све то Хендрикс се церека.

Ту су и стари прекаљени анархисти,
маторо мудо панкер Џи Џи Алин,
распиштољени „Злобни” Сид, опаки Сатан Панонски,
и ловац моћни, Гандор бјесова пун!

Палим Винстон, црвени – стоес
Френки господин, упозорава ме на белога Бика.
Будим се успаничен, знојав и слаб,
срце ‘оће да пукне, вриштим, али нема крика.

Схватам коначно,
да јава је стигла.
Од свега тога остадоше ми,
само кул ментална слика.