Твојим мислима робујем сад,
док ме стеже сваки сан
хладноћом без видика,
кад постаје топао дан.
У твојим мислима постојан,
нежан додир пролећа и цвета,
радости које сам недостојан,
читавог недостижног света.
У мислима склад, твој лик не познаје
с јесени – још увек те оживљавам
иза корака који не дознају
како, без трага, тешко преживљавам.
Наше су мисли исти овај свет
у којем страх једини кружи,
уместо сунца на цвет,
без нити да их здружи.
Наше су мисли другачији пут
којим сада дан пролази,
сатеране у мрачни кут
пред зимом што долази.
Моје мисли више нису твоје,
остају чедне, умиру нежне,
на огњишту чежње своје,
под сећањем снежне.
