Sneg je prešao visinu kvake. Svetozar se propinjao na gajbi pored šporeta i virio kroz deo prozora, garavom rukom gurajući zavesu. Najednom, oči mu se skupiše u sitne proreze. Zatim prinese uvo zaleđenom staklu. Uprkos poznim godinama, on skoči dole i viknu:
– Čujem ih! Dole! Znao sam da dolaze!
Pogurenih leđa, Dušanka je gurala nogu od stolice u ložište. Vatra se rasplamsa i sneg u loncu poče da se topi. U njemu su plivale ljuske od luka i iskidani komadi kartona. Varjača kojom je mešala zaustavi se i ona se razveseli:
– Eee, jašta da dolaze! Svake godine dođu, ljubi ih majka!
– Rusi nisu. Oni ne nailaze s te strane… Ovo su oni drugi! – Svetozar zareža i dohvati se puške talijanke koja je visila o klinu. Skoro se preturi od njene težine. – Nećemo im živi u ruke pasti!
– Ostavi to. Milan ne voli mnogo retko. Peri ruke i sedaj, svu si mi zavesu izgaravio! Mora da su promrzli – Nastavila je Dušanka sa neprekidnim mešanjem u krug.
Na stolu su bila dva plava, okrnjena i dva bela, nova tanjira iz svečanog servisa koji iz kredenca nije izvađen više od trideset godina. Na sredini je u masnoj krpi stajala umotana cigla umesto hleba. Vetar zastruže preko krova. Grede iznad njih počeše da cvile.
– Dušanka, zbij se! Samo što nisu! Znam ja Nemca ko zlu paru! – disao je plitko Svetozar i stezao pušku prstima.
– Pa makovnjaču kad iznesem… Kosta uvek sve prste poliže! – Dušanka je otvorila rernu i protresla tamo-vamo tepsiju punu pepela. – Još malo!
Nigde u planini nije bilo svetla. Dole, kilometar niže, dvoje motornih sanki gurale su se kroz smetove od metar i po. Crvena rotacija razlivala se po belini snega. Motori su urlali, a Ognjen je držao ruku na ustima, vičući u radio vezu:
– Još idemo! Prijem! Vidim svetlo i dim. Živi su! Prijem!
U kući Svetozar ubaci metke u pušku i cev škljocnu. Ruke mu zadrhtaše, ali onda je steže jače i stisnu na grudima:
– Dušanka, životom branimo! Ne dam im prag da pređu! Ako krenu u ostavu, grizi, udri! – zagalamio je Svetozar.
– Nemoj pred decom da vičeš. – sasekla ga je hladnim glasom. – Celu noć voze od Beograda. – Zahvatala je kutlačom iz lonca i sipala u tanjire sivkastu vodu po kojoj su plivali kartoni i ljuske luka. Začu se sve jače brujanje motora.
– Evo ih, evo ih! Ooo, čekam ja vas! Da vidiš kako je kad na Srbina udariš! – njegov glas se pope skoro do vriska, pa opet stade na gajbu i priljubi nos uz staklo. Iza brega je video dva žuta, nemilosrdna oka kako se probijaju kroz mećavu.
– Sedi za sto, Svetozare. Ohladiće ti se. – Dušanka se podboči obema rukama i isturi bradu. Svetozar je pogleda zapanjeno, pa dreknu:
– U zaklon, šta stojiš tu? Evo, stigli su! Nisu čekali jutro! Proklete Švabe! – Motorne sanke se zaustaviše blizu kuće.
Ognjen dade znak rukom Lazaru na drugim sankama, pa skočiše u sneg do struka. Dozivali su Svetozara i Dušanku, ali niko se ne odazva. Probili su se s mukom do samih vrata, ali sem slabašnog svetla i dima koji je vetar vraćao nadole, iz kuće nije dolazio nijedan znak života. Kod ulaza nanos je bio još veći. Obojica stadoše zajedničkim snagama da raskopavaju sneg. Konačno, stigoše do kvake i Ognjen gurnu jače. Skoro da naglavačke upade u kuću. Pred licem mu se stvori puščana cev i Svetozar se prodera:
– Stoj!
Ognjen i Lazar se istog trena ukočiše. Nisu disali.
– Evo ih, Dušanka! Evo Nemaca, Bog ih ubio da ih ne ubije! Šta sam ti rekao! – urlao je Svetozar da bi nadjačao buku motornih sanki. Dušanka je sedela za stolom i srkala iz svog tanjira, pa polako podiže pogled.
– Polako… – zausti Ognjen paralizovan od straha.
– Kuš! Kuš! Predaj se! – Svetozar je bio van sebe. Oči su mu bile zakrvavljene, a usta iscerena u grimasu.
– Predajemo se! Diži ruke, Ognjene! – vikao je Lazar.
– Deca došla! Deco! – skoči Dušanka na noge i pritrča im šireći ruke. Zagrlila je prvo Ognjena nazivajući ga Milanom, pa Lazara nazivajući ga Kostom. Oni su i dalje stajali sa podignutim rukama. Okrete se prema Svetozaru:
– Jesam ti rekla da će doći? Hajte deco, hajte da se ne ohladi! Za sto! I ti Svetozare!
– Ne sedam za sto sa neprijateljem! Samo mrtav Švaba je dobar Švaba! – tresao se Svetozar od besa ne skidajući ih sa nišana. Oni se pogledaše pa se podignutih ruku polako počeše pomerati ka drvenim stolicama. Ognjen je osećao kako mu se hladan znoj sliva niz leđa pod skijaškim odelom. Svaki Svetozarev udah bio je hrapav, kao da šmirglom struže po grlu. Cev puške je šetala sa jednog na drugog.
– Ajd sad, prijatno! – reče Dušanka svečano, sedajući na čelo stola. Uzela je kašiku i prinela je ustima, srčući. Ognjen i Lazar su nepomično sedeli, dok im je iz tanjira mirisalo na trulo drvo i nagoreli karton. Svetozar je i dalje stajao kod vrata, pogleda punog mržnje, s prstom na obaraču, ne trepćući.
– Šta je, deco? Ne valja? – Dušanka ih pogleda sa iznenadnom, teškom tugom u očima. Radio-veza na Ognjenovim grudima odjednom zakrča, razbijajući tišinu:
– Ognjene! Ognjene, prijem! Jesi li ušao? Kakvo je stanje?
Glas iz uređaja odjeknu kao pucanj. Svetozar se trgnu. Oči mu se raširiše do neprirodne veličine.
– Špijuni! – zaurlao je Svetozar i podigao cev pravo Ognjenu u čelo. – Doveli su pojačanje!
– Čekaj, čiča, nemoj! – povika Lazar i naglo skoči sa stolice, bacivši se u stranu preko Ognjena.
U prostoriji odjeknu zaglušujući prasak. Dim od baruta pomeša se sa mirisom kartonske čorbe, goriva i snega koji je ulazio kroz otvorena vrata. Sanke su i dalje brujale. Kada se dim raščistio, na podu su ležali Ognjen i Lazar preko njega. Metak je prošao kroz zid iza njih. Svetozar zaječa i preturi se unatrag. Puška mu ispade na pod. Ognjen je dograbi i povuče van njegovog domašaja. Svetozar se skupi i zari lice u šake pa gorko zajeca. Plakao je kao malo dete:
– Ćorke mi podmetnuli! Izdaja! Opkoljeni smo… Gotovi smo, Dušanka!
Dušanka ga nije gledala. Mirno je podigla kašiku sa poda, obrisala je o kecelju i sipala novu kutlaču sive vode u prazan tanjir. Zatim se obratila Lazaru i Ognjenu koji su stajali nasred prostorije, bledi i nemi.
– Hoće li neko makovnjaču?
