Минуло поље, минуо цвет,
од златних одора их кроји
сан што утапа читав свет
у песму чежње коју поји.
Ноћ пева без краја,
дану и небу без звезде,
свету којем нестаје сјаја
пред очима тмурне најезде.
Минуло поље, минуо цвет,
дан за даном се гаси, зева,
пада у сан читав свет
на хладне руке спокој да снева.
Моја башта увенулих двора
у песми пуној чежње одише,
зна да пролеће доћи мора,
изнова ће другачија да продише.
