Želeo sam te
onako kako se
sa četiri godine
želi žuti plastični kamion
iz izloga
u onoj prodavnici
u Knez Miloševoj
kuda me majka
vodila
sredom
kada je bio
pijačan dan.
Želeo sam te
tako blesavo
i dečje naivno
ne mareći što mi je trideset i četiri,
a tebi tek tri manje.
Neki će me mrzeti
što se uopšte usudim
porediti žensko biće
s plastičnim kamionom
al’ veruj mi
taj sam kamion
toliko silno želeo
da rastavim
na sitne delove
i da vidim šta krije
žuti oklop sa crnim detaljima.
Da li će zvučati grozno
ako kažem da sam i tebe
poželeo
dodirima bez
dodirima bez
prstiju da rastavim
na proste faktore
i da otkrijem
šta se krije
iza tih braon očiju
iza snažne
žene
koja ceo svet
na ramenima nosi
i nikad se od silne težine
ne savije
već uspravno hoda
jagodicama obraza
cepajući oblake
od tuđih pretpostavki
o njoj samoj.
Želeo sam
da dotaknem
skriveni svemir
koji nosiš
iza brushaltera i još malo dublje
da saznam
od kojih si niti satkana
i ko te
baš takvu
unikatnu stvorio
ne mareći
za svet
koji će misliti da si čudna.
Uostalom
tanka je nit između čudne i čudesne.
Želeo sam te..
Toliko sam te želeo
da sam i pred tvojom senkom
drhtao
zamišljajući
kako mi se predaješ…
ne telom već umom.
Telo se lako da
s umom malo teže ide.
A ja,
ja sam uvek voleo da osvajam
one nedostižne i
otkrivam
one
nedokučive..
one
nedokučive..