Zvezde su se noćas slile
dok su dečije glave snile.
Švrljale su svud po svodu
k’o što kiša hrani vodu.
Igrale su tad po mraku
blještale po noćnom zraku!
Igranku su svoju svile
Vasionu osvojile!
Nestvarno je vazda bilo
sazvežđe se promenilo!
Događaj taj beše skrit
sav u mraku tajnovit.
Od očiju naših skrile
zaveru su napravile!
No, ni tamo nisu znali
da im nešto važno fali!
Panika ih neka hvata
sad polako zvezda shvata,
zna šta fali, čega nema,
ka zemlji se svita sprema!
Sve u žurbi, sve u jedu
nekog sebi da povedu!
Da sa njima lepo zbori
pa i pesmu koju stvori
da lepotu vazda stvara
sa zvezdama razgovara.
Ko to želi i razume
da ne mole i ne kume
U tom času dok svet snuje
jedno uho pomno čuje.
Ko je budan, ko to gleda?
Onaj ko vam pripoveda!
Svako ima nekog svog
koga uze Gospod Bog.
A njegova duša čista
sa oblakom sad je ista.
Paperjasta, bela, meka
srcu blizu al daleka!
Ima noći ima dana
k’o i nebom okeana
pa razmišljaš pa se pitaš
Gde si dušo? Kuda skitaš?
Vidiš li me negde tamo
ili se zavaravamo
javi mi se bar na čas
da ti čujem mio glas
podseti me, prošlost vrati
stani draga, časak svrati!
Ako mi i došla ne bi
ja se opet nadam tebi!
Pa mi onda dođe žao
što se život proćerdao!
Pa u misli opet hrlim
želim nekog da zagrlim.
Eh šta sitni sati rade!
Pusti snovi, teške nade!
No, nizašta nije kasno
ako želiš mnogo, jasno!
Osetih ja zvezdin prah
nesta briga, nesta strah
obasja me neki sjaj
ja pomislih, stiže raj!
Kad povorka zvezda, sjajna
rekoše mi da je tajna
da lepote još ne slutim
sem ako se ne zaputim!
Šta me čeka, nisam znala
al’ sam hrabro koračala!
Reč sam sebi jošte dala
biće ovo nebu hvala!
Pa i nije ovo tako,
k’o što priča o tom svako,
nije nebo, ko bi rek’o,
nije nebo ni daleko!
Al’ sa zemlje jeste veće
čak i zgrada i drveće
no, naše su oči sitne
ne vide te stvari bitne.
Znaju zvezde, znaju, prate
da to ljudi kasno shvate.
Obično već pred kraj puta
osoba je tužna, ljuta
onda shvate i tad znaju,
tad se oči otvaraju.
Tad odnekud pamet dođe.
U čemu to život prođe?!
Ne daj Bože muke ove
propast sveta, to se zove!
A šta čoveka to spreči
za ljubav i tople reči?
Ponos, ego, glupi stav
o da beše barem prav!
Pa da ipak život slade
bila bi to klica nade!
Nekad priđi i oprosti
svi smo mi od mesa, kosti…
Probaj nekad, budi prvi,
gde je mača ima krvi!
Mani barjak, pusti štit
nek ti osmeh nije skrit!
Taj su savet zvezde dale
o mudrosti kazivale.
O svemu što život nosi
i onim sa čim se kosi.
Putovasmo vreme neko
no to prođe, ko bi reko!
Očas posla, k’o od šale
zabave te zvezde male.
Uz njihove nežne pesme
k’o sa Božije rajske česme!
Reč po reč, i pogled skače
preliva se i pretače!
Kao ptica u svom gnezdu
isto tako vidim zvezdu!
Beskrajno je nebo plavo
beli svete, tebi Zdravo!
Tad na nebu neko kroči
šta to vide moje oči?!
Zvončići se čuju, zvone
horizontom vasione.
Paperjasti, tamno plavi
da l je to u mojoj glavi?
Ne sme čovek da se plaši,
tamo žive dragi naši,
oni kojih davno nema
e njima me zvezda sprema.
Da napišem jedno delo
više duši neg za telo!
Svi su oni srećni tamo
samo mi to još ne znamo.
Sve je tako al na kraju,
danomice nedostaju!
Tad mi zvezda ruku pruži
i moj put sa njom produži.
Sanjala sam sasvim budna
možda sam baš zato čudna!
Sigurno su zvezde znale
da ne ličim na ostale!
I u čemu imam mira,
kad mi dade dva papira.
Uzmi ovo i zapiši,
nebom hodaj, nebo diši
oseti ga ti pod sobom
i ponosit ću se tobom!
Pisah ja u dugom nizu
kada videh Mesec blizu.
Al’ mi ne da buva mira!
Da l’ je Mesec sav od sira?!
Priđoh bliže al’ sa leđa,
Ne znadoh da ga to vređa!
A Mesec se brzo trže
moje ruke pesmu drže!
Odkud se ti ovde stvori?
Sav uplašen Mesec zbori.
Sa zemlje me zvezda digla
sa celom sam svitom stigla!
Celom svitom, tako kažeš?
Ma šta pričaš, koga lažeš?!
A htela sam čak i sama,
pišem pesmu ja o vama
pesmu jednu vazda snažnu
i za decu vrlo važnu.
Znači to su zvezde htele!
Zar to reći nisu smele?!
Ništa Mesec nije znao
prosto nije verovao!
Čemu li to zvezde slute
kad pred svima mudro ćute.
Zar od njega tajnu krile,
čemu nisu odolile?
I u času nesta sloge,
diže Mesec sve na noge!
Nasta nemir, nasta bura
od srditoga Merkura!
Kao neka stroga žena
Venera bi uvređena!
Od Marsa su tajnu krile
nestašne su vala bile!
Nešto ga na srdžbu tera
dobrog, finog Jupitera!
,, Mislim stvarno da je dosta!”
Saturn hladan tu ne osta.
Ljutiti se, to je mana
a pogledaj ti Urana!
Pa i Neptun baš se pita
kuda zvezda tako skita!
Zemlja nešto mudro ćuti.
a čudni su njeni puti
Na njoj čovek, živi, spava,
čudno biće obitava.
Nestaše i tačke, ose
Mlečnim putem razlilo se.
Sunce… Redom tuguju
sad objašnjenje duguju.
Pozvasmo mi ovo dete
da nam dođe sa Planete
da napiše za nas delo
lepo, živo, vazda smelo!
Tu pesničku dušu sklonu
da upozna Vasionu!
Oblacima da se šeta
da pobegne sa svog sveta.
Da pobegne bar na kratko,
svim ljudima to je slatko.
Trebala je biti dar
pesma nije mala stvar!
A pesme nam uvek treba,
želele smo Himnu Neba!
