Ljubavi, možda bih te zvala iz očaja,
ali ti se nikada više nećeš javiti.
Zvala bih te i ti bi se uvek javio.
Pričala bih sve dok ne ostanem bez glasa.
Slušala bih tvoj glas i trudila se da mi ostane
melodija tvoga glasa u ušima.
Smejali bi se glasno.
Uz neku glupu komediju.
Ti bi mi mrsio kosu.
Pomalo bi se gađali kokicama.
Onda bi jeli sladoled od pistaća.
Onaj jedini, koji ti voliš.
Ljubili se sve dok ne ostanemo bez daha.
Golicao bi me dok ne popustim.
Nosio bi me na leđima, kada me zabolu
noge u visokim potpeticama.
“Lečila” bih te svojim jezivim čorbama
i ti bi me zezao.
Nedostaje mi sve to sa tobom,
a znam da me gledaš sa neba
i moliš se da mi dođe neko upola
dobar kao što si ti bio.
Nemam te više.
A jedan deo mene, otišao je sa tobom.
Kod tebe je ostala moja sreća.
Sahranila sam se sa tobom.
