Знам те,
није ти проходно путем да идеш лако,
не изустиш на муци ни рећи,
у рукама разних ствари у врећи,
настављаш и када боли нећеш то порећи.
Знам те и кад мораш порећи,
ићи ћеш путем напред, волећи.
Идеш деоницама пута без плана,
вољна се будиш,
иако не волиш изјутра рана.
Не заплачеш
и не пустиш сузу олако,
пред било киме,
да је види свако.
Поносиш се тиме,
стрпљењем,
кад чекати мораш
док ти лице мрзне због зиме.
Много трпиш и не истрпиш,
осећања се гомилају
и расту док не порасту
на мору плиме.
Зато Месец не криви,
у теби се дуго све крило и врило
и онда по лицу тутњи
зацрвенеле линије у љутњи.
Не потекне из ока суза олако,
али тачку пуцања има свако.
Волиш поклоне и давања,
бежиш од свакојаких удварања.
Мрзиш скривена лица,
касно увидиш нечија претварања.
Волиш духом и телом,
додиром и једном речју,
дајеш себе свету целом.
Пролазиш улицом,
шећкаш селом,
не обазиреш на приче
и не покриваш лице велом,
прихваташ себе
и ко те воли прихвата тебе.
Када немаш много дајеш и то мало,
одрекла би се и да ти нуде гомиле у злату,
на речима и делу свима исто дајеш,
волела си и ни за шта се не кајеш,
помогла би и незнанцу
макар стајао у живом блату.
