Bio je to njen glas
Koji je zapovedio poeziji
-Slušaj me-
Koji je zamolio zvuk da se obrne i
Kunem se da sam osluhnuo opazivši je
Kako se raspravlja o dosezanju
Sa dosegnutim
I kako zapitkuje
Obližnje preprodavce dinja
Da li je sve ovo o čemu govori
Zaboravljena Celina
Ili samo
Deo delova njenih
Što će posle uređenog distiha
Pred publikom
Proći.
Metapoezija ja plakala
Na dan kada je ona odlučila
Da senzualizam vrati na svoje staze
I tako napusti zapitkivanje pitanog.
Na ulicama su znali da
Više nije imao ko da golubovima
Oblepi krila
A u obližnjim pabovima
Rasplela se priča o tome
Da posle nje više niko neće nonšalantno
Komentarisati unapred o datumu
Svoje smrti
Pre ispijanja hladnog lagera
Uz izražen sluh za simfoniju
Pucketanja podnevne cigarete –
Sve to u čast dvadest i nekog rođendana.
Govorilo se
Da ju je na jednom od recitala
Nadjačao ritam drhtanja sopstvenih ruku
I da pogled u telefon pun stihova
Nije ublažio neminovno pucanje glasa –
Svi su mislili da želi
Da se reči razlegnu tavanicom
Na spomen pepela jednog života.
Da je ostala još koji tren
U domenu estetskog
Sa previjenim visokoletačima u naručju
Znali bi
Da je njeno telo omaž pesmi
I da nijedna baklja do sada
Nije tom jačinom gorela
Kao ona te večeri
Tako uspravljeno slobodna
I prelepo ranjiva
U groznici verbalnog.
Da, ljudi moji
Siguran sam da sam je čuo
Kako jednom prilikom vodi dijalog
Sa kategorijama,
Kako pokušava da razume i jedno Pre
Uz jedno Posle,
Da kroz iglene ušli provlači Formu
Dok sa Sadržajem u ponoć igra blekdžek
Sva sigurna u svoju nadmoć
Oči u oči sa savremenom poezijom.
Dok ja, evo
Još jednu pesmu ne znam kako da naslovim
Razmišljajući o tome
Kako izgleda stojati prkosno narativima
Pred talasima sadašnjeg Da i Ne.
