voleo bih da zavirim u tvoju devojačku sobu dok uvijaš kosu stavljaš svetloplavu senku na kapke  očiju kao u srne a cela soba dva sa tri  miriše na ’red jeans’ voleo bih da sam stranica tvog dnevnika da na belom papiru mastilom napišeš svaku svoju bol  da je proživimo zajedno  voleo bih da sam pramen […]

noćas, negde oko pola jedan šaku šarenih pilula u jednom potezu progutao sam ne bih li zaboravio tvoj lik porcelanske lutke oči plave kao duboki okean   noćas, negde oko pola dva bocu francuskog šardonea u dva poteza popio sam ne bih li pripomogao šarenom koktelu da zamuti tvoj lik dovoljno da ga više ne

palim poslednju cigaretu dok pretrpavam kofere krpicama i ostacima svega što sam bio ovde tablete za migrenu ponesi, tamo gde ideš duvaju jaki vetrovi, majčin vuneni šal, tamo gde ideš je studeno nema onog obećanog sunca uzmi sve ono što ti je ostalo, razbacano po plakarima i ostavi život ume da iznenadi, budi spreman karta