Ništa se nije promenilo. Lažem sebe da se nešto promenilo, dok i dalje svake večeri ležem sa istim osećajem koji me guši i davi. Opet sam sanjao nepovezane stvari, bez ikakvog smisla. Da li to moja podvest pokušava da mi da do znanja da moj život zapravo nema smisla, iako sam toga već odavno svestan. […]
Umirem, polako umirem budan. Možda previše budan da bih zavarao sebe pozitivnim mislima. Umirem od sebe, psihički ubijam sebe, do te mere, da bol koju osećam, postaje fizička. Gušim se, boli me grlo. Kao da su sve emocije koje osećam formirale nekakvu grudvu u mom grlu. Grudvu koja je zapela, nema ukusa, samo boli. Toliko
Bila si kreator moje inspiracije. Izgubio sam te, zajedno sa svom inspiracijom koja je gorela u meni. Vatra je prešla na mene i u trenutku kada sam osećao posledju iskru kako sagoreva, pomislih da je kraj, ali nije ga bilo. Kada sam shvatio da sam zapravo ja taj koji bira ono što će ga inspirisati,
