Prošle su 8 god i još uvek ne mogu da shvatim i prihvatim da te više nema. Da više nikada neću moći da te zagrlim i poljubim. Da više neću osetiti onaj dobro poznati miris na tvom licu, onaj topao zagrljaj koji je uvek bio tu da me uteši. Da nikada više neću moći da […]

Kao devojčica, svako veče kada bi otac došao kući, obuzeo bi je osećaj straha. Srce bi joj ubrzano kucalo dok je čekala zvuk ključa u bravi, jer nikad nije znala u kakvom će raspoloženju biti. Nekad bi otac došao pijan, sa mirisom alkohola koji je ispunjavao prostoriju, a nekad potpuno trezan, ali strah je bio

Odrasla sam u Surčinu sa mamom, tatom, sestrom, babom i dedom. Živeli smo jedni drugima na glavama; prostora nije bilo dovoljno, a mišljenja je bilo previše. Baba i deda su često upadali u sobu u kojoj smo spavali mama, tata, sestra i ja. Tačnije, u kojoj smo živeli, jer nam je to bila i dnevna

Ubija me samoća. Ubija me hladnoća ove besprekorno uređene sobice u kojoj trošim svoj život. Sve je na svom mestu, nema nijednog predmeta viška, ničega što potencijalno strči i preti da poljulja red koji sam uvela u jedini deo života nad kojim imam kontrolu. Ili sam bar izabrala da vladam samo nad prostorom svog bitisanja.

Kakve li greške počine oni koji venu u usamljenosti? Svaki dug treba da se oduži u životu u kom je počinjen. I treba da ga oduži onaj koji ga je počinio, ne njegovi naslednici – ako mu sudbina uopšte bude blagonaklona i nagradi ga porodicom. Ništa ne šamara jače od greha predaka. Mada ja ne

Kako se definiše majčinska ljubav? Kao bezgranična, požrtvovana, nežna, zaslepljena, negujuća. Drugačije ne možeš da voliš biće koje si ti stvorila, sve majke će se složiti sa tim. Međutim jedna majka, naša majka je krenula krivom stranom i razbolela se. Mi znamo koju bolest ima i znamo kako se ta bolest leči ali pošast, kao

Pre dve godine je otišao trbuhom za kruhom nakon završenog mastera i bezbroj neuspelih pokušaja da pronađe posao koji odgovara njegovoj želji za znanjem i finansijskim potrebama. Sreću je našao u Rusiji, zemlji pogođenoj ratom. Nesrećom te države se nećemo baviti sada osim tom činjenicom da je država koja je u ratnom stanju nekome sigurna

“Suze su lekovite”, govorim sebi dok ustajem po još papira koji mi već grebe slanu kožu lica. Skidam i vraćam naočare više puta jer ne može se istovremeno pisati i plakati kad nosiš naočare, dovoljno je teško gledati kroz suze i bez dioptrije. Pritom, rekla bih da je još teže kada su to one ružičaste

Kad smo već kod tufnica, ovo je moja omiljena šolja. Imala sam još jednu koja je, nekim čudom, pukla. Zamislite to – šolja za kafu koja pukne kad ***pazite sada*** sipate kafu u nju. Ponekad stvari koje treba da funkcionišu puknu. I treba se pomiriti s tim. Kad je pukla, mislila sam da sam prosula

Bilo je to pre skoro 6 godina, a i dalje pamtim taj detalj. Sedeli smo nas petoro u lokalnom pabu u sred bela dana i ćaskali, bacali forice, upoznavali jedno drugo, kako se kasnije ispostavilo. Tako se i upozna čovek: usput, na sitnicama koje ispadnu velika stvar, danima koji ne deluju posebno. Videla sam je

Intro On one winter day, just after noon, a little girl was born, a very little girl. She was born into a family that awaited her birth as if it would be the best thing to ever happen to them.  “She was no bigger than a beer bottle.” – yes, that was the comparison. Yeah

Данас сам сапасао лабуда. Какав сам ја цар.Хрој. Чуш херој, херојчина. Наиме. Прелазим ти ја Бранков мост. Приметим, аутомобили застају, нешто заобилазе. Околи људи гледају, снимају. Загледам се. Када, оно на цести, у смеру Новог Београда, у трећој траци лабуд. Шћућурио се уз преграду. Мислим се, шта? Да се направим луд и продужим, или… Прилази