Umro sam… Ne znam od čega! Znam da sam imao sepsu i težak oblik raka pluća ili grla… Uglavnom, moj najveći strah se obistinio! Legao sam da spavam i više se nisam probudio… Na kraju krajeva, uvek bude onako kako kažem. Nisam ja negativan kako svi kažu. Samo sam realan i vidim dva koraka ispred
Autorska beleška Ova priča je književna obrada istinite životne priče mog dede Nikole. Događaji, mesta i ljudi opisani su onako kako su sačuvani u porodičnom sećanju, dok su pojedini dijalozi i detalji umetnički prilagođeni radi stilske i prozne celine. Pojmovnik izraza i njihovih prevoda nalaze se na kraju teksta. Priča je posvećena uspomeni na njega
Plava vila i moj dečak Nekada davno, u tinejdžerskim danima moje mladosti, brinula sam o onim sitnim, a meni tada krupnim stvarima.Brinula sam o ljubavi.Kada će stići poruka od njega?Da li ću ga sresti?Hoće li mi srce zadrhtati kada ga ugledam? Ali sve se to s vremenom gubi, nestaje, kao da taj deo života nikad
Nekada sam se glasno smejala. Bila sam ona žena koja u prostoriju unosi svetlo, koja veruje ljudima i raduje se svakom novom danu. A onda sam u jednom danu, u jednoj sekundi, izgovorila to sudbonosno „da“. Tada sam mislila da biram zajedničku sreću, a zapravo sam, potpuno nesvesno, potpisala sopstveni nestanak. Godine pored pogrešnog čoveka
Prošle su 8 god i još uvek ne mogu da shvatim i prihvatim da te više nema. Da više nikada neću moći da te zagrlim i poljubim. Da više neću osetiti onaj dobro poznati miris na tvom licu, onaj topao zagrljaj koji je uvek bio tu da me uteši. Da nikada više neću moći da
Odrasla sam u Surčinu sa mamom, tatom, sestrom, babom i dedom. Živeli smo jedni drugima na glavama; prostora nije bilo dovoljno, a mišljenja je bilo previše. Baba i deda su često upadali u sobu u kojoj smo spavali mama, tata, sestra i ja. Tačnije, u kojoj smo živeli, jer nam je to bila i dnevna
Ubija me samoća. Ubija me hladnoća ove besprekorno uređene sobice u kojoj trošim svoj život. Sve je na svom mestu, nema nijednog predmeta viška, ničega što potencijalno strči i preti da poljulja red koji sam uvela u jedini deo života nad kojim imam kontrolu. Ili sam bar izabrala da vladam samo nad prostorom svog bitisanja.
Kakve li greške počine oni koji venu u usamljenosti? Svaki dug treba da se oduži u životu u kom je počinjen. I treba da ga oduži onaj koji ga je počinio, ne njegovi naslednici – ako mu sudbina uopšte bude blagonaklona i nagradi ga porodicom. Ništa ne šamara jače od greha predaka. Mada ja ne
Kako se definiše majčinska ljubav? Kao bezgranična, požrtvovana, nežna, zaslepljena, negujuća. Drugačije ne možeš da voliš biće koje si ti stvorila, sve majke će se složiti sa tim. Međutim jedna majka, naša majka je krenula krivom stranom i razbolela se. Mi znamo koju bolest ima i znamo kako se ta bolest leči ali pošast, kao
Pre dve godine je otišao trbuhom za kruhom nakon završenog mastera i bezbroj neuspelih pokušaja da pronađe posao koji odgovara njegovoj želji za znanjem i finansijskim potrebama. Sreću je našao u Rusiji, zemlji pogođenoj ratom. Nesrećom te države se nećemo baviti sada osim tom činjenicom da je država koja je u ratnom stanju nekome sigurna
“Suze su lekovite”, govorim sebi dok ustajem po još papira koji mi već grebe slanu kožu lica. Skidam i vraćam naočare više puta jer ne može se istovremeno pisati i plakati kad nosiš naočare, dovoljno je teško gledati kroz suze i bez dioptrije. Pritom, rekla bih da je još teže kada su to one ružičaste
Kad smo već kod tufnica, ovo je moja omiljena šolja. Imala sam još jednu koja je, nekim čudom, pukla. Zamislite to – šolja za kafu koja pukne kad ***pazite sada*** sipate kafu u nju. Ponekad stvari koje treba da funkcionišu puknu. I treba se pomiriti s tim. Kad je pukla, mislila sam da sam prosula
