Ugasila se i poslednja sveća na stoluSvedok naših upalih očiju i bledih licaŠto sede u krug i mole se za pokoj dušaSnažan vetar lomi svoje pokisle graneO prozor koji krije tišinu te mračne sobeUzdasi su se pretvorili u teško očajanje Naša tela su izgubila ljudsku toplinuA ruke beživotno vise sa izmorenih ramenaPostali smo stranci […]
Zario sam umorne prste u pesak poda mnom, poput radoznalog deteta, opčinjen njegovom bojom i toplinom. Želeo sam da upijem taj osećaj beskonačne dubine, koja kao da skriva nešto sveto, ono što nije namenjeno običnom smrtniku. Voda je nadolazila u talasima praveći refleksiju na obali, u kojoj sam prvi put, posle mnogo godina video svoj
Vrište ulice, vrište ljudi, Vrišti zemlja Svud’ neki pogani jezici, Palacaju Žamor, žeđ, laži, U mnoštvu silueta Vrištim i ja da me ne proguta, Histerija Božija ruka pali šibicu.
Zamišljeno vrtiš pramen kose, pa ga pustišI tako dugo, dugo i još malo prekoSada bih voleo da sam ja taj pramenDa stanem na tvoj mali, mekani dlanUšuškan među tvojim dugim prstimaŠto mirišu na baštu koju si volelaI sveže pokošenu travu posle letnje kišeNe podnosim zvuk starog sata na ziduŠto me stalno podseća da sam još
Htela bih da pođem – a da se ne okrenem,Ali ne mogu, jer previše me boli;Da pismo ostavim i u njemu te spomenem,Srce moje puklo bi, jer te ludo voli! Htela bih da odem – sećanja u kutiju stavim,Ali ne mogu, jer previše su jaka;Srce mi ne da dâ bez tebe ostarim,Na tebe me podseti
Ko je taj što ti razum mutiTugom se bolna poezija pišeJesen stiže kad leto zaćutiProzori su mokri od umorne kiše Ko je taj što ti nemir stvaraU duši krhkoj strepnja mesto uzeVetar prozore od srca zatvaraNa licu ti osmeh zameniše suze Ko je taj što ti sreću kvariSnovi su tvoji popločani nadomŽivot je kratak i
