Nisam ja od onih što se bojeda na vrtešku života sednu,pa minute brojedo sledećeg kruga —i tako u krug.Ja sam od onih što na zemlji stoje. Gledam zajapurena, oznojena lica,i zamišljam kako jato pticasleće, pa na moj znak poleće ka njima.Kida im kukavički zvuk sa jezikai žvaće,pretvara ga u nemi cvrkutšto se daleko čuje —sve […]
Kao mastilo i krv 27. decembar 1994. Telo još uvek nije pronađeno, a porodično imanje na Košutnjaku je preko noći postalo mesto zločina. Kuću sada ispunjava miris krvi, a njena unutrašnjost odaje tragove borbe. Sara je bila dobra žena. Nije zaslužila takvu smrt.Moj brat Marko – Sarin muž je bio jedini osumnjičen, ali je zbog
Ugasila se i poslednja sveća na stoluSvedok naših upalih očiju i bledih licaŠto sede u krug i mole se za pokoj dušaSnažan vetar lomi svoje pokisle graneO prozor koji krije tišinu te mračne sobeUzdasi su se pretvorili u teško očajanje Naša tela su izgubila ljudsku toplinuA ruke beživotno vise sa izmorenih ramenaPostali smo stranci
Zario sam umorne prste u pesak poda mnom, poput radoznalog deteta, opčinjen njegovom bojom i toplinom. Želeo sam da upijem taj osećaj beskonačne dubine, koja kao da skriva nešto sveto, ono što nije namenjeno običnom smrtniku. Voda je nadolazila u talasima praveći refleksiju na obali, u kojoj sam prvi put, posle mnogo godina video svoj
Vrište ulice, vrište ljudi, Vrišti zemlja Svud’ neki pogani jezici, Palacaju Žamor, žeđ, laži, U mnoštvu silueta Vrištim i ja da me ne proguta, Histerija Božija ruka pali šibicu.
Zamišljeno vrtiš pramen kose, pa ga pustišI tako dugo, dugo i još malo prekoSada bih voleo da sam ja taj pramenDa stanem na tvoj mali, mekani dlanUšuškan među tvojim dugim prstimaŠto mirišu na baštu koju si volelaI sveže pokošenu travu posle letnje kišeNe podnosim zvuk starog sata na ziduŠto me stalno podseća da sam još
Htela bih da pođem – a da se ne okrenem,Ali ne mogu, jer previše me boli;Da pismo ostavim i u njemu te spomenem,Srce moje puklo bi, jer te ludo voli! Htela bih da odem – sećanja u kutiju stavim,Ali ne mogu, jer previše su jaka;Srce mi ne da dâ bez tebe ostarim,Na tebe me podseti
Ko je taj što ti razum mutiTugom se bolna poezija pišeJesen stiže kad leto zaćutiProzori su mokri od umorne kiše Ko je taj što ti nemir stvaraU duši krhkoj strepnja mesto uzeVetar prozore od srca zatvaraNa licu ti osmeh zameniše suze Ko je taj što ti sreću kvariSnovi su tvoji popločani nadomŽivot je kratak i
