Град светли као велика светиљка. Људи завирују у излоге. Аутомобили се тркају, Али нагло коче. Полицијске сирене их претичу, А за њима хитна помоћ јури И тргне пролазнике и возаче. Отишли су некуда, А град је наставио да светли, Људи да загледају излоге И аутомобили да се тркају. Као да их нико Није претекао, Нити […]

Рука у руци Снег на капутима Светлуца као камен И пресијава се Бело злато У спектар боја. Венама тече Мноштво звезда Малена галаксија У пространству свемира.

Београд – дивни град који на две реке лежи Припаде Високом Стефану, Вазалу угарског краља, Да од њега начини престоницу Намучене земље Србске. Политичке невоље и ратне недаће Спријатељише једнога краља са вазалом Који је рано остао без оца. У знак поштовања и оданости, На тврђави равнога Будима, Краљ дарова вазалу једно здање, Да у

Она полако хода. Где њена стопа крочи Ниче цвеће, Ничу споменици И славолуци. Замахне руком И створи се море, Израсту пиргови И цркве. Одсеца прамен косе. Где падне ничу чемпреси Из српскога Хиландара, Ниче здање Од српскога цемента, Настањују се гробови Српских војника. То она дарује Србима пријатељима Део свога града, Да вечно остане Србима

Зевсов син јури Солуном на Букефалу. Не осврће се за најдражом књигом Илијадом Коју оставља у својим одајама; Не осврће се за Исом и Гаугамелом Које оставља царству прашине Да се о њима стара. Брзоноги Ахилеј јури за оним Са којим га поистовећују, Пун срџбе и освете. Син бога Ра јури још увек на Букефалу

Да је Брод испунио жељу једног Јеврејина Никада се не бисмо загубили У лавиринту бесмисла попут Јозефа К Не бисмо осетили још многе крике Ратног времена што цвиле у свакој речи Тадашње књижевности Не бисмо остали жељни сазнања Да ли ће К победити у борби са Замком Не бисмо се ишчуђавали и истраживали Зашто се

Те хладне и кобне зиме, Потресен смрћу свога сина, Чији смрадни дах му за вратом дише, Идиот и Коцкар закуца на тешка врата Једног од манастира Оптине Пустиње И угледа старца по имену Амвросије. Кротки поглед баћушкин Продире у његове очи Које своје патње исказују вештије Него антијунак из Подземља: Болује од Херкулове болести. Танани

Не тако топлог мартовског дана Проломи се небо над престоницом музике И као снажни олујни ветар, Угаси бедну свећицу звану живот Људскога створа који имаше бол у грудима. Дух звани смрт не осврну се за боцама Доброг вина донетим на поклон, Нити за хартијама пуних неких чудних мрља, Што их нотама зову, Насталих из дубине