Šta te veže za ovaj život? Zemlja na kojoj si se rodio pustio prve korake i poderao kolena brazde koje su pravile žuljeve svakog dana i miris listova duvana mesto na kom si pustio korenje i poljupce mesto gde su rasla tvoja deca i njihova deca. Da li je to mesto kom se vraćaš
Kao kada gledam mesec kroz čašu punu sangrije voćke plutaju i daju slatkoću opojnom ukusu vina. Zemlja je mekana najslađa je tu na tom mestu odakle se uzdiže topao kamen usijan još od današnje vrućine. Tonovi neke pesme čuju se u daljini i smeh i galama sa svih meridijana. Gledam vas svi ste
Ne postojim van sebe u tami gospodarim nemir je moj početak a dubine voda kraj ako sam u jednom trenu pepeo znaj da je to samo iluzija oko je lako prevariti ne zovi me imenima jer nećeš pronaći prave reči da skupiš suštinu u šake ti i ja smo tajna intimni šapati kriju
Bio je to avgust mesec od vrelog letnjeg dana su nam se lepile stvari za telo žuljevi od hodanja neprestano su podsećali na pređene kilometre gradom gubili smo se po ulicama Madrida negde zastali da slušamo ulične svirače mada je galama turista bila mnogo jača ukrali smo razglednice, mapu grada i magnete kikotali se toj
Napisaću ti pismo U kom ću ti priznati sve Da si za mene pesma Nadahnuće Polet Cilj Ali neću ga poslati Jer i kada sve trenutke Skupim u šake Ne ostaje ništa Za čime čeznem.
Dan kada je lakše biti zumbul nego čovek, pa celu sobu ispuniš srećom. Dan kada je lakše biti prašina, pa te obrišu i premeste na drugo mesto. Dan kada je lakše biti jež, pa samo ubodeš onog ko te dira. Dan kada je lakše biti reka, pa si nezaustavljiv. Dan kada je lakše biti ptica,
Dva čoveka ili dve žene slika mi je mutna otvorena za interpretaciju čitaoca – dve _____ hodaju ka ničijoj zemlji da se rukuju i sklope mir. Nose u rukama cveće zeleno da seća na omiljenu boju svoje prve ljubavi snove i planove nekog drugog života drugi nosi cveće ubrano u polju da seća na detinjstvo
Ne postoji ništa drugo osim detinjstva i smrti Nema ničega između Neko je to jednom rekao Zamislila sam se duboko prsima opipavajući te reči Detinjstvo i smrt Detinjstvo i smrt Detinjstvo detinjstvo detinjstvo Smrt smrt smrt Ponavljala sam ove reči dok i one nisu izgubile smisao Ali onda se i smisao koji nose gubi u
Igrali smo se ljubavi zavezali jedan drugog nevidljivim čvorovima ti meni oči ja tebi ruke i igramo se vrtimo u krug pevušimo dok se vrtimo svako svoju melodiju ja tužnih ptica ti dubokih pećina dan i noć se spajaju na horizontu i tako večno u krug dok se mi vrtimo i igramo igramo se.
Prašina je sklonjena sa zelenog naninog kofera onog istog koji je ispisao kilometre pored njenih stopala na prugama sveta onda kada je biti žena imalo drugačije značenje. Tragovi puta na koži uvek su davali snagu na nastavljam dalje. Sada slažem svoje uspomene tu u vazduhu između koji miriše na prošlost i naninu i moju. Sve
Jednom sam tražila rime u tebiprstima učila neravnine i teksturegledala u ponore i kroz prozoretamo u svetgde je tek trebalo stići Jednom sam pisala pesmei strahom opipavala put ispred sebekatancima zaključala sve one delove sebekoji su u bojamai šljokicama i staklićimasve ono što isijavato je utihnulo ključevi su se zagubiliu dubini tvojih džepovai
