Цвет бели,
багрема крај којег смо сели,
пада о рамена и нешто вели.
Вели додиром што у срцу ћути,
оставља поруку да из ње љубав слути.
У тишини која од изговора речи је гласна,
ћутао бих да им љубав даје значења јасна.
Крај багрема раме уз раме сели,
тишину моје срце вечно сада дели,
од цвета ка цвету с лептиром у лету,
баштама далеко по целоме свету.
