Суморно јутро звездом не сја.
Иза облака, у далекој тмини,
све ми се магловитим чини
без ње што ми лик обасја.
Суморно јутро почело да стеже
као мраз на непрегледни пут,
срце што се хладноћом протеже
води и завија у ледени кут.
Суморно јутро, не буди!
Не буди ме из свиленог сна,
с тих висина пао сам на дна,
зато да ме будиш не жуди!
Суморно јутро, зашто не рудиш?
Бледа осматраш лица,
на празне кораке улица
остављаш мук да ме излудиш!
Суморно јутро, ноге босе
по клонулој трави смрзнутој од росе…
Можда се у сну опет јави,
суморно јутро босих ногу.
Можда је сан дарује
небом изнова да царује,
јер на Земљи ја је љубити не могу.
