1. poglavlje
Sobu obasjava jarka plavičasta svetlost — laptop se konačno uključio. Sada mogu da pogledam anime koji sam odavno planirala da pogledam. Drugarica mi ga je savetovala još pre mesec dana, argumentujući time da su Japanci u snimanju koristili nove tehnologije kojih ranije nije bilo u celom svetu. Koje su to tačno bile tehnologije, nije se potrudila da mi objasni. Ali — čuvaj, Gospode, Internet! — sve sam pronašla sama.
Suština tehnologije „ViewTouch-999“ sastojala se u specijalnim efektima koji kroz vid stupaju u interakciju sa ljudskim mozgom, doslovno ga uranjajući u gledanje. Ukratko, unapređeniji 3D — upravo tako sam sebi ukratko objasnila članak od pet stranica, koji se nisam potrudila detaljno da proučim, već sam samo preletela pogledom redove istaknute podebljanim slovima.
Navodno je ova tehnologija običnom gledanju dodavala i fizičke osećaje. Možda je trebalo bolje da se potkujem u znanju tehnologija i razvoja nauke, ali, mora se priznati, nisam mogla da zamislim da kroz moju krntiju, nazvanu laptop iz 2015. godine, mogu da se provuku takve inovacije. Kako god bilo, čak i ako ne dobijem ceo obećani spektar emocija od „ViewTouch-999“, barem ću se upoznati sa zapletom, da bih kasnije mogla da ga prodiskutujem sa drugaricom.
Anotacija uz anime obaveštavala je da će priča govoriti o malom naselju kojim upravlja neki gospodar, u čijem se vlasništvu nalazila i kuća zadovoljstava, kao i škola boraca. U obe ustanove slali su osirotelu decu kako bi bila od koristi vladaru. Priča je obećavala da će gledaocu pokazati snagu velike ljubavi, prenesene kroz iskušenja, i jedinstvo čvrstog prijateljstva. Ukratko, spremala sam se za melanholično gledanje, začinjeno romantikom i vanilom.
Pritisnuvši trougao sa natpisom „PLAY“, stavila sam velike i mekane slušalice i opušteno se zavalila u naslon fotelje. Na ekranu se pojavila rotirajuća spirala. Crni zavoji na beloj pozadini vrteli su se sve brže, iz slušalica se probijao sve jači mučan pištav zvuk i osetila sam kako mi se vrti u glavi. Nešto se dešavalo u mom mozgu. Kao da me uvlači u ekran. Ne, naravno, i dalje sam sedela u svojoj udobnoj fotelji, ali moja svest je negde odletala. Pred očima su mi zaplovili obojeni talasi, obojeni svim bojama najsjajnije palete. Kapci su mi se umorno spustili. Nadala sam se da ću samo trepnuti, ali oči više nisam mogla da otvorim.
***
Koheku ima 9 godina
Zenice je ošinula zaslepljujuća blesak. Naviknuvši se na svetlost i osvrnuvši se oko sebe, ugledala sam pred sobom ogromna raskošna imanja: dvorac, šintoistički hram, još nekoliko građevina nalik na štale i kasarne. Okruženje nije izgledalo previše savremeno, ali tačnu godinu vizuelno nisam uspevala da odredim. Pogledala sam svoju odeću — suprotno očekivanjima na meni je bio nežno-ružičasti kimono, isprepleten naslikanim granama sakure. A ruke… Moje ruke nisu ličile na ono što sam navikla da vidim. Sada su to bile ruke deteta od oko devet godina. I moj rast se promenio. Promenilo se sve.
— Koheku! — začuo se tanak glas, prelivajući, kao zvončići na vetru.
Ne mogu da objasnim, ali potajno sam razumela da zovu mene. Neki unutrašnji glas nagoveštavao je da me zove neko veoma poznat. Okrenula sam se i ugledala dvoje dece mojih godina. Sadašnjih godina, naravno. Preda mnom je stajala devojčica u sličnom kimonu, sa tipičnom frizurom pričvršćenom štapićima na potiljku. A malo dalje se zaustavio da dođe do daha puniji dečak u tamnoj odeći. Oslonio se dlanovima na kolena i, povijen, pohlepno hvatao vazduh ustima.
— Miaka, ne mogu da te stignem! Zašto tako trčiš? Ona nikuda neće pobeći! Preko ove ograde još niko nije uspeo da prođe, a kamoli da preskoči kolje! — jedva dišući, povikao je.
Iz rečenog sam shvatila da se devojčica u ljubičastom kimonu zove Miaka i da je zajedno sa pozamašnim dečakom trčala za mnom. Ali zašto?.. Od njih nije dolazila očigledna opasnost, ali sam bila potpuno zbunjena ko su i šta žele od mene.
— O ne, Kodži! Ona nas opet ne pamti! Juči će se jako rastužiti.
— Juči? — izletelo mi je samo od sebe, i nisam prepoznala sopstveni dečji glas. Juči… U svesti se pojavio lik lepog, stasitog momka, malo starijeg od nas, u odeći japanskog ratnika i sa belim zavojem na levoj ruci. Iz nekog razloga bila sam sigurna da sam ga viđala na treninzima sa oružjem i hvatala pogledom sjaj oštrice njegove katane dok ju je zamahivao odbijajući udarce. Jučija sam se sećala. A Miake i Kodžija — ne.
— Da, Juči. Njega se barem sećaš?
— Čini mi se da da.
— Pođi sa nama, daću ti onaj odvar koji sprema tetka i ozdravićeš.
— Ali ja nisam bolesna.
— Uvek to govoriš kada izgubiš pamćenje. Prošli put si se popela do sredine onog zida od kolja, ali si opet pala i sve zaboravila, — objasnio je Kodži dok smo išli ka jednoj od nižih kućica na teritoriji naselja.
— Ovde živimo, — ušavši unutra, Miaka je pomerila krilo vrata i predamnom se otvorila soba sa dva tatamija na podu. — Sedi, odmah se vraćam.
Posle nekoliko minuta vratila se sa šoljom mirisnog napitka prekrivenog gustom penom. Zajedno sa parom iz šolje dizao se miris trava, od kojih su mi mnoge bile poznate. Nije ličilo da me neko namerava otrovati, pa sam otpila gutljaj. Opor ukus se odmah razlio po jeziku i nehotice sam se namrštila. Miaka se nasmejala.
— Ništa, naviknućeš se.
— A šta mi ovde radimo? Mislim, zašto smo ovde? Gde su roditelji? — postavivši pitanja koja su me mučila, sela sam na tatami i pažljivo pogledala devojčicu. Miaka je krivo spustila oči.
— Stvar je u tome da… niko od nas nema roditelje. Ti i ja učimo ovde uz tetkino dopuštenje da bismo postale gejše i donosile gospodaru mnogo novca i dragog kamenja. A Kodži i Juči se pripremaju da stupe u redove vojske kako bi nas sve branili od neprijatelja.
— Kodži će takođe biti u vojsci? — bilo mi je teško da ga zamislim na treninzima, ali sam pri pomena njegovog imena osetila fantomski ukus slatkih medenjaka koje je nekada pravio. Činilo se da mi se uspomene polako vraćaju. Odjednom sam shvatila koga je Miaka zvala tetkom. Tako su svi u našem kraju zvali vlasnicu čajane.
— Da. Ovde ne biramo kakva nam je sudbina namenjena. Ali on bi dušu dao da postane kuvar.
— Da, kao da to već znam. Ali ja ne želim da budem gejša! A šta ako pobegnemo?
— Još nikome nije uspelo da savlada stražu i ogradu. Tetka je zabranila čak i da pokušavamo, jer one koji pokušaju bekstvo čekaju strašna mučenja. Mada, kažu da se iza zidina naselja krije pravo prostranstvo. I kao da postoji jedan način…
— Koji? — odmah sam se trgnula, ne dopustivši Miaki ni da završi rečenicu.
— Ako sakupimo dovoljno dijamanata, možemo otkupiti sebe od gospodara.
— I da li je to nekome već uspelo?
— Za sada je samo jedna devojka uspela da se oslobodi. Ali nama bi uspelo, sigurna sam! Treba samo da sačekamo godine kada budemo mogle da radimo. Tetka kaže da ako se dobro trudimo, mnogo će nam i plaćati.
***
Koheku ima 12 godina
U slobodno vreme meni i Miaki bilo je dozvoljeno da šetamo po vrtu gospodara, gde su povremeno dolazili i naši prijatelji posle časova vojne obuke.
— Pogledaj šta sam našao kod arhivara u biblioteci gospodara, — privukao je moju pažnju Juči, razmotavajući na klupi stari pergament i pokazujući na crtež ogromnog neobičnog čamca. — Ovo se zove „brodogradnja“. Kada porastem i stupim u službu kod Cara, moći ću detaljnije da proučim ovu oblast i gradiću ratne brodove!
— A mene ćeš uzeti da radim kao kuvar! — ubacio se u razgovor Kodži, koji se pojavio niotkuda i koji je za poslednje dve godine uspeo primetno da se ugoji. Verovatno se osećao uticaj njegovog rada u kuhinji gospodara, koji je svojevremeno po zasluzi ocenio talenat mladog kuvara.
— Da, i na jednom od brodova moći ćemo zajedno da otplovimo daleko-daleko, u zemlje koje još niko nije opisao u onim udžbenicima koje nam je dala tetka, — sanjivo je rekla Miaka.
Pogledala sam Jučija, a on je podigao ruku i prešao dlanom, obavijenim belim zavojem, preko mog obraza.
— Ja ću te sigurno izbaviti odavde, — šapnuo je, ulivajući nadu.
U hramu je počeo norito, ili jednostavno molitva, razbijajući naše dečje fantazije i pozivajući sve da se okupe na službi, gde je svako od nas potajno molio za ostvarenje svoje želje — da pobegnemo što dalje odavde, ka slobodi i srećnom životu.
***
Koheku ima 16 godina
Još uvek pokušavajući da potisnem histeriju i neprekidno drhtanje u rukama, kroz suze sam povikala Miaki u lice:
— Mi nismo gejše! Mi smo oiran, isto kao prostitutke! Ispostavilo se da su nas za to pripremali! Ja neću da radim!
— Prestani, Koheku, mogu nas čuti, — uplašeno je prošaptala Miaka, hvatajući me i pokušavajući da mi dlanom zatvori usta, da utiša moje uzvike koji su za ovo naselje zvučali revolucionarno.
— Ja više nikoga neću pustiti blizu sebe! Čuješ li? Neću dozvoliti nijednom od tih odvratnih nakaza da me dotakne!
— Dozvolićeš. Svi dozvoljavaju. To je naš posao. Tako su odredili gospodar i tetka, — tešila me je, ali me je to mirno prihvatanje situacije još više ljutilo.
— To je odvratno! Pre bih umrla!
U naletu očaja istrgla sam se iz njenog zagrljaja i, razmahnuvši krila prozora, pogledala napolje. Nalazile smo se na jednom od gornjih spratova dvorca, i visina je bila dovoljna da telo, dodirnuvši zemlju, pukne, obasipajući tlo grimiznim kapima. Upravo to sam sada želela. Samo krv može sprati svu sramotu sa mene.
— Ne! — u poslednjem trenutku Miaka me je uhvatila za rub kimona i uvukla nazad u sobu. — Nemoj. Obećavam da ću nas otkupiti. Tebe i Jučija sa Kodžijem. Sigurno. Samo sačekaj još malo. Meni je lakše da skupim dijamante, jer klijenti dobro plaćaju zabavu, a tetka mi dodatno plaća za pomoć. Izdrži. I ne pravi gluposti.
