8. poglavlje
Tadija se približio krevetu, spustio se tek toliko da spusti dlan u moju kosu. Prstima je nežno milovao moje čupave pramenove i utisnuo poljubac u moje zatvoreno oko. Znala sam da se oprašta od mene, da kao i svih ovih osam meseci koliko smo zajedno, negde odlazi i ne voli da se oprašta dok sam budna. Ovoga puta nisam mogla držati oči zatvorene i praviti se da spavam, kada me je sustigla ogromna briga za njega, više nego inače. Neki loš osećaj u meni se probudio prethodne noći i nikako me nije popuštao. Znala sam, naravno, čime se Tadija tačno bavi i da ponekad mora da izostane i ode u toku noći, jer ni on nije voleo da se oprašta od mene. Naglo sam otvorila oči i očajnički omotala ruke oko njegovog vrata. Šmrcnula sam.
„ Spavaj, Barbara.” Njegov glas je kruto zvučao, a lice nije moglo da sakrije da je i njemu žao što se razdvajamo.
„ Ne mogu.” Ponovo sam šmrcnula. „ Odlaziš. A ja imam tako jak pritisak u grudima i ružan osećaj koji ne mogu da potisnem.”
„ Ne volim da se opraštam od tebe.” Palcem je obrisao suze u uglu očiju i onda spustio čelo na moje. „ Volim te, Barby. Tako snažno.”
„ Volim i ja. Jednako snažno.” Podigao je čelo, nosom protrljao moj, dodirom mi obećavajući ono što mi je potrebno, a nije mi dovoljno.
„ Tadija. “ Više ne mogu suzdržati plač.
„ Dobro sam. Biću dobro. “ Spustio je usne na moje mokre obraze i svaku suzu pokupio usnama. „ Nemoj plakati, Barby.”
„ Kažeš kao da sam prava plastična lutkica bez osećanja. “ Pokušam se našaliti. „ Bojim se, Tadija. Ne želim da..” Ne završim rečenicu do kraja, koja mi opseda misli konstantno.
„ Nije dovoljno da ti obećam. Moram da se potrudim da to obećanje ispunim. Ne volim da obećam, nešto što nije u mojoj moći, a da prekršim obećanje ne volim. “
„ Jebi se, Tadija. “ Pogledom ga molim da mi obeća.
„ Je l’ te boli stomak?” Slobodnu ruku spusti na moj stomak i povuče majicu tako da dotiče golu kožu.
„ Ne. Trebalo je da dobijem, ali nisam. “ Izustim tiho. Prsti mu šaraju prema mojoj osetljivoj tački i podižu gore kod pupka. On se ceo prebaci preko mene, i ućutka me jednim nežnim poljupcem u usne. Potom me ljubi uz duž obraza, sve do predao između vrata i uha.
„ Vratiću se tebi. Zato što sada imam razloga da se vratim.” Nije bilo emocije koje nisam osećala u tom trenutku. Od tuge, straha, ljubavi, do poštovanja. Privukao me je tako da mu sednem u krila i zagrlio me. Nos spustio u moju kosu i duboko udahnuo. Stezala sam ga oko vrata, kao da mi život zavisi od toga.
„ Daviš me.”
„ Molim? Ja se brinem za tebe! A ti mi kažeš, da te davim?”
„ Rukama.” Promrmlja. „ Popusti stisak, Barby.”
„ Aham, to.” Popustim stisak i slatko mu se nasmešim.
„ To.” To izazove glasan osmeh na mom licu i on se isto prijatno nasmeši. „ Lezi Barbara. Uskoro moram da krenem.”
„ Ne želiš da se oprostimo?”
„ Ne! Nikako ne želim da plačeš, i da se brineš zbog mene.”
„ Znaš da ću svakako plakati i puno brinuti?”
„ Znam. Samo što ja neću gledati tvoje suze. “ Skloni mi šiške s čela i utisne nežan poljubac.
„ Nedostajaćeš mi.” Govorim mu.
„ Taman će ti proći tetka iz crvenke.”
„ Nije još ni stigla.”
„ Ali će proći.”
„ Tadija stalno ti govorim da ne traje uvek dva dana.” Spusti me u nazad u krevet i prekrije me crnim svilenim prekrivačem.
„ Barbara ostaću više od dva dana, nikada ne znam koliko će trajati i kada ću se vratiti. Matija ti je ovde u zgradi, ako ti nešto bude trebalo, slobodno ga zovi. Imaš brojeve i od ostalih, ali Despota i Miloša nemoj zvati, takođe nisu tu.” Pomazi me po kosi i ustane sa kreveta. Posmatram ga kako odlazi od mene, ležim u tišini i tek kada budem sigurna da je otišao, briznem u plač. Kada se smirim, rešim da ustanem iz kreveta, jer svakako neću moći da zaspim. Odlazak u kupatilo podseti me još nisam dobila, i da mi sve ukupno kasni desetak dana. Prvo što pomislim je na trudnoću, ali nisam sigurna da li to želim u ovom trenutku. Tadija i ja, jesmo u nekoj ozbiljnoj vezi, sa s obzirom na to da smo osam meseci zajedno i da ga ja vidim kao partnera za ceo život. A on nije čovek koji tek tako ulazi u veze i znam da mu značim, ali beba.. to nije u mom planu, trenutno, a verujem ni njegovom.
Obučem se na brzinu. I brzo izletim iz zgrade. Apoteka je svega pet minuta udaljena, a kako ja nervozno hodam, čini mi se da sam stigla za minut. Kada uđem unutra, nervozno lomim prste i još nervoznije hodam nazad prema zgradi. U ruci držim jedan test, dok su mi ostali u kesici, čisto da budem svesna onoga što me očekuje. Kod lifta sretnem nasmejanog Matiju koji se ukoči kada me ugleda.
„ Je l’ to ono što mislim da jeste?” Prstom pokaže na test u mojim rukama.
„ Da.”
„ Brzo. Idemo da proverimo.” Obuhvati me prstima oko nadlaktice i vuče prema liftu.
„ Matija polako! Mogu sama da obavim to.”
„ Nema šanse da te ostavim samu.”
„ Dobro.” Ćutim dok ne uđemo u moj stan i onda oboje bledo gledamo u ono u mojim rukama.
„ Nervozna sam.”
„ I ja sam.” Kaže kao da on mora da proveri je li trudan. „ Ja da pišam na taj štapić ništa neće pokazati! Zato kreni više.”
„ Koji ti si debil.”
„ Boks devojko, idi već jednom.” Pokrenem se.
„ Nemoj mi stajati ispred kupatila.”
„ Neću čoveče.” Odmakne se dalje. Uđem u kupatilo i nervozno posmatram testove koje treba da mi pokažu trudnoću ili negativno ishod. Čujem u pozadi Matiju: „ Jao, ne mogu ja ovaj stres.” Što mi dođe slatko, ipak se ta magareća luda glava brine za mene i možda dete njegovog druga. Napokon uspem odraditi kako treba i izađem iz kupatila.
Matija i ja, sedimo na kauču već pet minuta i buljimo u ona tri testa. On dohvati jedan i pokaže mi.
„ Dve crtice.” Kaže mi kao da ne vidim i sama.
„ Trudna sam.” Obavestim ja njega, a više naglas govorim sebi.
„ Trudni smo?” Pita me.
„ Nismo ti i ja trudni.”
„ Pa nismo! Tadija i ti ste.”
„ Konju! Samo sam ja trudna! “
„ Misliš da trebaš da piškiš na još testova? Ovi svi pokazuju isto. “ Osmatra on to i nemo klima glavom.
„ Ne treba. Trudna sam.”
„ Imaćemo šest beba.”
„ Gde si to video?” Uplašeno ga pitam.
„ Pa vidiš, čoveče.” Podigne i ostala dva testa. „ Dve crtice na tri testa, to su šest beba.” Opalim se po čelu i ne verujem šta mi govori.
„ Crtice pokazuju trudnoću!”
„ Nema šest beba?”
„ Ne, Matija, nema.”
„ Ali ima jedna?”
„ To ne znamo sigurno.”
„ Moramo onda kod ginekologa, zar ne?”
„ Ja! Ne ti!”
„ Pa, dobro. Idem s tobom!”
„ Svakako moram.”
„ Beba je tek zrno graška, a već me je naterala da se userem od straha. Sav sam zbunjen.”
„ Matija odvaliću ti pesnicu i vratiti te na fabrička podešavanja.” Ljuto izustim. „ Ja treba da sam uplašena zbog trudnoće i same činjenice da u meni raste beba, a ne tebe da smirujem.”
„ Brineš se zbog Tadije?” Klimnem glavom. „ Konjina je to, neće mu biti ništa. Prošle godine je dobio tri metka na leđima i evo ga nije mu ništa.”
„ Baš si me utešio, debilu.” Udarim ga dlanom po ramenu. „ Otišao je jutros. “ Suze mi odjednom navru na obraze.
„ Boks devojko nemoj plakati.”
„ Misliš da želim da cmizdrim? Ne mogu da se zaustavim.”
