Na Ivici Života

6. Poglavlje

Parkiram ispred iste vikendice kao i prošli put. Dobro stvar je što je vikendica na samom izlazu iz Beograda, uvučena duboko i teško se pronalazi. Koliko je lokacija dobra, zbog teškog pronalaska, toliko je i loša, jer da ih neko napadne – teško da bih stigao. Izlazim iz auta i koračam prema unutra. Ispred stoji mala sitna devojčica plave kose, uplašeno posmatra dok se približavam. Podigne glavu kada stanem ispred nje i olakšavajuće je što ima lice malog anđela, plave nevine oči i lepe crte lica. Počev od samog izgleda pa do stava, ništa nema na Jakšiće.

„Devojčice, ja sam Tadija.” Raširi oči kao da premotova nešto po mozgu i, onda nemo klimne glavom.

„Milica.. ovaj Tatjana. Još uvek se nisam navikla na novo ime.” Slegne ramenima.

„Stefan i ja smo bili saradnici, ali nikada nismo bili bliski.“ Započnem kako bih smirio uplašenu devojčicu, ali ona se čini dosta mirnijom nego dok sam joj prilazio.

„Shvatam. Činiš to zbog Tee, kao uslugu i znam da nisi znao za mene.” Zastane na sekundu i onda iz džepa izvuče zgužvani papir i pruži mi ga.

„Stefan mi je dao ovo kao hitnu situaciju. Tu se nalazi tvoj broj telefona, mesto firme..” Govori u ono što gledam, a pored su iste informacije o Milošu. „Shvatam da za mene nisi znao, jer apsolutno niko nije znao da je beba Jakšića preživela u oružanom okršaju. Sahranili su me zajedno sa mamom i tako sam ja postala Milica Todorović.“ Ućuti na sekundu i onda iz nje kao da progovara odrasla osoba koja mi žestoko izvuče živac.

„Stefan mi je više puta spomenuo za tebe i naterao me da mu obećam, ako mu se nešto dogodi da ću te kontaktirati. Po svim našim pravilima ja bih trebala da odvojim određenu sumu novca za sve usluge koje si sredio i verujem da će Tea to i uraditi. Ali, ne želim da sve legne ne Teu, jer postoje stvari koje zaobilaze Teinu moć.”

„Kao prvo, Devojčice, prestani da mi prosipaš mafijaško vaspitanje i glumiš veličinu koja nosi! Nisam ništa tvom pokojnom bratu obećao, pa da me sada ti uzimaš zdravo za gotovo! Kao drugo, došao sam zbog Tee jer kao što si i sama rekla zaobilazi njene moći. Zbog toga prestani da mi sereš i nudiš pare ukoliko hoćeš da ostaneš živa.” Izgovorim što blaže, ali ko zna koliko sam bio ‘blag’ kada se trgne od mene. „Sada počni da pričaš!”

„Nakon što je moja porodica pretrpela napad, posle kojeg se teško digla na noge. Moja majka i moja tetka Vera su bile u restoranu tog dana, Majka je držala Lar-u, a Vera mene i onda je mama otišla zajedno sa bebom do auta i.. odletele su vazduh. Tako sam se spasila.” Zastane da obriše suze sa lica. „Ja se, naravno, toga sve ne sećam. Nisam ni znala da mi Vera nije majka do moje dvanaeste godine i saznala sam pod jako teškim okolnostima.“

„Vera bi mogla da propeva?” Položim ruku na njeno rame da je ohrabrim da ispriča.

„Ne znam. Nisam sigurna.“

„Kakva je bila prema tebi?”

„Loša. Udarala me je, tukla, vređala, a ja nisam znala zbog čega se iživljava na meni. Bolelo me što me rođena majka ne voli i daje pečate na mojoj koži, ali laknulo mi je što znam da mi taj stvor nije majka.“ Spusti glavu kao da se postidi što je bila fizički i psihički maltretira od osobe koja je trebala da je pazi i štiti. „Stefan nije saznao šta mi je učinila jer prosto nismo smeli da se viđamo puno, a da se ne dovedemo u opasnost. Pretpostavljaš iz kog razloga sve ovo nisam mogla reći Tei i, onako puno čini za mene i ja sam joj jako zahvalalna.“

Kroz njene plave uplakane oči vidim Onu Noć koja je predstavila kraj za moju porodicu. Vidim Kostu i mene kako bežimo kroz zadnja vrata i oca koji nam govori da bežimo i da se nikome ne javljamo. Vidim njen strah kroz sličnu preživljenu priču i znak utehe položim ruke na njene leđa i privijem je uz sebe. Pustim je da plače jer je potrebno da se isplače kao što godinama nije.

„Obećavam! Niko ti neće nauditi, Devojčice.”

„ Šta ćeš uraditi Veri?” Tiho izusti nakon što je pustim iz zagrljaja. „Razumem njenu bol za detetom, ali sve te godine mučenja… ne mogu da posmatram tako jer znam da bi volela da sam mrtva, a njeno dete živo.”

„Ubiti.” Kratko odgovorim. „Sve ću rešiti bez Teinog upletanja.”

„Dobro je znati.” Nije morala dalje da mi govori, razumeo sam tu bol, taj bes, taj očaj… „Hvala ti!”

Nervozna Tea vrišti na silikonsku plavušu, što nas oboje natera da uđemo unutra. Plavuša pokuša da pobegne, ali je Tea stigne, obori dole i opkorači. Zgrabi je za kosu, povuče, potom joj snažno lupi glavu o pod.

„Ako ti je stalo do života, onda ćeš igrati, onako kako ti ja sviram. Ako ti jebeno kažem da ćeš da ćutiš, onda ćeš ćutati.“ Viče, dok se plavuša pokušava zaštiti rukama. „Nemoj da testiraš moje strpljenje.”

Ustane sa nje. Pomakne pramenove koje joj pokrivaju lice i nasloni štikle na njenu butinu. „Ako se usudiš da pobegneš, ili Milici nešto da uradiš, u krajnem slučaju pokušaš da je prodaš, pronaći ću te. Potom ću ti lomiti prst po prst. Unakaziću te toliko, da te više nijedan plastičar neće popraviti.”

„Tea.” Okrene se ona prema nama, nevino se nasmeši malenoj do mene.

„Izvoli, Tadija.” Rukom mi pokaže prema napolje.

Nakon što napokon rešim brigu zvanu Tea, odem do Miloša i usput mu ispričam za malu Milicu. Miloš potvrdi da se seća klinke koju je jednom sreo u restoranu sa Stefanom. Ispričam mu šta je sve mala doživela, obojica donosimo odluku da malu zaštitimo i uklonimo svaki mogući trag njenog postojanja. Miloš odlazi sa planom da sazna više o silikonskoj plavuši, a realno, riba kao što je ona progovorila bi za svaki dinar, pa joj treba ponuditi najveću cenu da ne progovori.