7. poglavlje
Trčim ka Karlovoj sobi i duša me boli šta ugledam. Sav je svezan, jeca i u bolovima je.
Ponavlja, žao mi je, žao mi je…
Suze mi teku niz lice. Htjela sam samo malo da se popravi, a ne ovo.Ovo nisam željela ni u noćnoj mori.
Okrenem se i vidim sve ostale takmičare iza sebe.
Najintenzivniji pogled od svih mi je pružio Hektor, pre nego što je rekao da sam Karlu rođena sestra.
Svi su se okrenuli ka njemu. Uključujući i Izabelu djevojku koja mu je neko veče bila u krilu…
Za šta me iskreno ne bi trebalo ni biti briga.
Prostreljam ga pogledom i priđem Karlu. Pomilujem ga po ruci. Brate, dođi sebi vrati mi se molim te.
Dok svi gledaju u Hektora i raspravljaju se,čujem ga kako govori :“Pa dajte ljudi nije teško toliko za skontati…
Pjegice na nosu, imena ista, i bijela porculanska lutka. BLIJED TEN.“.
Ali ono dok je izgovarao“ bijela porculanska lutka „, kao da me je za prošla niz kičmu i nekakvi žmarci.
Neugodan, a tako prijatan osjećaj. Koji ne želim više osjetiti. Ne prema njemu.
