8. poglavlje
Taksi ga je odvezao kući. Neraspoložen za pešačenje,
posle pet sati ujutru je pozvao belo vozilo. Nakon što su
se njih troje pozdravili, Pelarino je otpratio Tiraminu
kući.
Kako je taksi odmicao od kluba, basista spazi onu ulicu
gde je dobio staklenu flamingo–bočicu. Nije mogao biti
neiskren prema sebi:nije se kajao što je sreo onu
devojku Menišiju i što je prihvatio roze drogu. Pribravši
se iz rasejanosti, prihvatio je realnost baš kao što mu je
hibiskus rekao. Trudio se da uguši potrebu da
intelektualizuje i racionlizuje svaki aspekt realnosti kao
celine.
Sa druge strane, nije ni mogao trpeti tišinu u vozilu
koje je klizilo praznim, čistim Rojbenom. Želeo je da
taksista nešto progovori, što se, na njegovo iznenađenje
i desilo.
–Fina noć – oglasio se šofer, gledajući, namestivši
retrovizor. Benisio se ogledao u pravougaonom
ogledalcetu.
–Radite li u Blue Lineu, gospodine? Mislim, izvinite što
pitam.
–U redu je – odgovorio je basista – ja sam muzičar. Moj
bend i ja sviramo u tom klubu.
–Lepo mesto – vozač će, spustivši prozor na vratima –
moja žena drži to mesto. Verovatno je i znate, zove se
Stela.
Benisio mu klimnu glavom u retrovizor.
–Voli džez, bluz, boza novu, bibop i to – opušteno je
govorio taksista – ja volim vožnju, a naročito kad je
grad ovako pust. Kao da svaki put pred praskozorje
doživljava katarzu, iznova i iznova. Vi ste basista, zar
ne? –Tako je. Eto, kakva koincidencija, zar ne? Ja radim
za Vašu ženu i sada me Vi, njen muž, vozite kući.
–Da, da, to se uvek tako poklopi.
–Kao da ne postoji granica izneđu sna i jave, zar ne?
Mislite li ponekad da je sve jedan kompleksni lucidni
san?
Vozač nije odgovarao u prvim trenucima, a onda reče:
“san koga?”, pre nego što je zaćutao.
Benisio se vratio svojim mislima na zadnjem sedištu,
dok se uspavani Rojben oslikavao u prozorskim
staklima vrata. Setio se svoje napojnice, osećao je i
zahvalnost što nije dobio nerazumevanje od strane
svojih kolega. Znao je da nisu ljubomorni na njega.
Želeo je da to tako ostane zauvek, da njih troje prenose
svoje misli u fizički svet u audio formatu, da nastave da
kreiraju istoriju tog kluba dok istovremeno
upotpunjuju jedan deo enormne, muzičke slagalice.
–Znate – taksista će, parkirajući se pred Benisiovom
zgradom – zanimljive ideje imate. Ja sam mišljenja da
čovek treba jednom ili dvaput mesečno prestati
razmišljati i da se prosto prepusti instinktu. Ne
nagonima, već instinktu. ili intuiciji. Ne znam da li ovo
ima smisla ali eto…
Benisio mu je stavio ruku na rame, rekavši da ima
smisla. Svidela mu se njegova iskrenost. Platio mu je,
razmenili su brojeve telefona na vozačev predlog. No,
pre nego što je izašao, Benisio je pitao taksistu da li voli
ono što radi. Vozač je dao potvrdan odgovor.
***
Ulazi u stan. Zaključava vrata za sobom. Stavlja torbu
sa basom pored čiviluka. Odlazi u kupatilo, gde se dugo
tuširao. Završivši, briše se peškirom. Oblači na sebe
bademantil. Iznenadno hladan stan kao da je
pokušavao nešto da mu saopšti. Ne želeći da se
potpuno razbudi, dozvolio je da mu jedino osvetljenje i
orijentir bude srebrno–bela mesečina prosuta po podu i
zidovima spavaće sobe.
Sručio se na ležaj, svestan da mu se prikrada ono što
dugo nije osetio, nešto što podseća na melanholičnu
prazninu samoće i životne neminovnosti.
A onda je zaspao.
Posle nekoliko sati, kad je Sunce polako preuzimalo
smenu, naglo se probudio. Na trenutak je zaboravio
zašto je u kućnom mantilu a onda se prisetio svega.
Iz bokala vode na komodi pored kreveta je uzeo par
gutljaja. Osovio se na noge u isti mah kad je zazvonio
telefon. Došavši u par koraka do njega, otvorio je vezu
kad mu se slušalica našla na uhu.
–Da?
Tišina.
Benisio je okrenuo leđa zidu, tražeći hibiskus pogledom.
–Halo? – ponovi. Ni disanje sagovornika se nije čulo.
Pomislivši da je nekakva detinjasta šala ili da je neko
pogrešio broj, vratio je crvenu slušalicu na mesto.
Uverivši se još jednom da je hibiskus nestao, počeo je
ponovo sumnjati u verodostojnost svojih čula. Ali oči ga
nisu lagale – gledao je u praznu mermernu saksiju.
Uzevši je u šake, stade je proučavati. Iznutra i spolja je
bila potpuno čista, bez ijednog traga crne zemlje. Oko
trideset centimetara visoka, teška bar kilu, dao se u
razmišljanje šta bi mogao da uradi sa njom. Sve dok mu
se biljka nije vratila u misli.
Pregledao je detaljno ceo stan. Svakakve mogućnosti su
bile tu. “Ako je mogla da priča i puši cugaretu,
verovatno i da može preći nekakvu razdaljinu”,
razmatrao je u glavi, “treba uzeti u obzir nedostatak
tragova.”
Odbacivši mogućnost bezrazložnog bežanja cveta,
odbacio je i mogućnost provale, uvidevši da je sve ćitavo
i na mestu.
Seo je u fotelju, zbunjen. Nije shvatao zašto bi biljka
nestala. Pričali su zajedno, postali bliski, koliko god mu
to bizarno izgledalo. Nije joj uradio ništa nažao.
Telefon poče zvoniti drugi put. Smogavši volje da se
javi, ustao je i podigao slušalicu.
–Halo? –Halo, Benisio? Stela je. Uplatila sam tvoj deo
novca na račun.
–Ah, u redu. Hvala na obaveštenju.
–Prijatan dan.
Njen glas je zamenio telefonski, diskontinuirani signal.
Sve što je imao od gotovine su bili trista evra bakšiša od
sinoć. Izišavši napolje na rosom umiven asfalt i
travnjak, uputio se dragstoru. Severac ga je osvežavao,
prolazeći mu kroz kosu. Držao je ruke u džepovima
kaputa dok mu je Sunce grejalo potiljak. Otvorio je
vrata prodavnice, ušao, kupio cigarete i napustio
objekat. Na putu do zgrade se predomislio u vezi
povratka u stan. Hteo je uhvatiti još malo jutarnjeg
vazduha na praznoj ulici, te je seo na obližnju klupu.
Izvadio je cigaretu iz pakle. Zapaljuje je plamenom
metalnog upaljača i, udahnuvši, oslobodio je dimni
oblak. Dim se rastvarao u vazduhu, sve više i više, kao
sećanje u zaboravu tokom vremena. Benisiov um se, baš
kao taj dim, stopio sa sadašnjim trenutkom. Jer tu
istorija nastaje. Tad, tiha spoznaja o dosegnutom miru
se spuštala u njegovu svest. Shvatao je da je sve vreme
srećan, živeći spokojno kao biljka. Kao hibiskus.
Mahinalno je pogledao u nebo, na kom je letelo jato
ružičastih flamingoa.
KRAJ
OSTALE PRIPOVETKE: “Heroj” i “Kurvar”
