EVROPSKI STRANCI

FLAMINGO

1
„Radi ono što voliš, da ne bi morao da voliš ono što
radiš“. Tako glasi stara izreka.
Benisio M. je voleo svoj posao. Svaki dan je provodio
svirajući bas u džez klubu u Rojbenu. Ponekad je radio
pet sati, nekad sedam, a jednom prilikom tri sata i
jedanaest minuta.
Klub se zvao The Blue Line. Čučao je nedaleko od
centra Rojbena, omanjeg grada sa ne više od pedeset
hiljada stanovnika. Ovog puta je Benisio završio smenu
posle četiri sata. Bilo je oko dva časa iza ponoći kad je
izašao iz kluba. Razmišljao se da li da ide kući ili da
uhvati malo više svežeg vazduha. Višečasovno stajanje
sa basom obešenim oko vrata, teškim četiri kilograma,
nije bilo najprijatnije. Osmotrio je još jedanput vrata
Blue Linea, nekoliko metara udaljen, dok mu je noćni,
prohladni vetar šamarao lice, češljajući njegovu
nezavinutu crnu kosu. Namestivši kožnu torbu sa
instrumentom na ledjima, pošao je sporim korakom ka
suprotnom pravcu od kuće. Držao je ruke u džepovima.
Zurio je u zvezde hladne noći dok je u mislima tumbao
sliku koleginice pijanistkinje i njenim belim, pamučnim
rukavicama. Zamišljao je sebe kako svira bas sa njima.
Benisijeve cipele su kloparale pločnikom, osvetljene
uličnim, žutim svetlom. Mesec je mahnito sijao na
nebnici, pokazujući da je on glavno noćno svetlo.
Prošavši pored sledeće bandere, do Benisia je dopreo
ženski alto.
–Hej, momak!
Basista se trže, spazivši visoku, zgodnu konturu
naslonjenu na kameni, široki stub koji je predstavljao
kantu za smeće. Benisio nije mogao videti jasno, jer mu
je narandžasto svetlo pritiskalo oči, ali je mogao da vidi
da mu se kontura približava.
–Zdravo, momče – reče osoba koja je sad stajala pola
metra ispred njega – jel imaš cigaretu?
Benisio je odmeri: oko sto sedamdeset centimetara
visoka mlada žena, vitke konstitucije, ne starija od
dvadeset pet godina, riđe, prave kose i zelenih očiju, ga
je zainteresovano posmatrala sa blagim osmehom na
licu. Karmin na njenim usnama je bleštao jarkom
crvenom bojom. Ukratko, mogla je da prođe za Širli
Menson. –Imaš li? – ponovo će ona – ako imaš, daj mi,
a ja ću ti dati nešto zauzvrat.
Benisio ju je, zaintrigiran, analizirao još nekoliko
trenutaka, ne odvajajući pogled od vrha njenog nosa.
Na sebi je imala crnu, kožnu jaknu, kraću suknju sa
mrežastim čarapama koje su se završavale u crnim,
kaubojskim čizmama.
„Uh, pa“, pomisli on, „još jedno iznenađenje kosmičkog
sinhroniciteta.“
–Imam cigaru – odgovori, tražeći kutiju i upaljač po
džepu od kaputa. Izvadio je paklu i uzeo cigaretu. Ona
mu se nasmeši, pažljivo pružajući ruku da je uzme.
Stavila je cigaretu među usne koje su se presijavale na
mesečini, gledajući njegov metalik upaljač. Benisio
napravi žar malim plamenom. Istog momenta ona
povuče dim, dok je on nameštao kutijicu i upaljač.
Vratio ih je u džep. –Nego – reče Benisio, posmatrajući
je iskosa – haj’ da to vidimo, gospođice… –Menišija –
kazala je, dunuvši dim iznad sebe – Menišija Alverado.
Benisio izvuče cigaru iz izprevrtanog džepa, zajedno sa
upaljačem. Zapali i on te udahnu.
–Menišija, ja sam Benisio – nastavi – drago mi.
Rukovali su se. –U redu – reče devojka, gurnuvši ruku
u unutrašnjost jakne – evo, da budem od reči.
Na dlanu joj se pojavi mala staklena bočica oblika
flaminga u stojećoj pozi, ispunjena nekakvom
ružičastom tekućinom.
Benisiu je cela situacija izgledala spontanom i čudnom.
–Malo sam zbunjen – on će – nikad mi se ovo nije desilo
da mi stranac koga znam nekoliko minuta nešto
pokloni.
Menišija se nasmeši. –Znaš li ti šta je ovo?
On slegnu ramenima. – Možda parfem ili nekakvo
mirisno ulje.
Ona odmahnu glavom. – Nešto više od toga – reče mu,
predavši mu staklenu pticu – mislim da će ti koristiti.
Basista je ponovo odmeri da bi mu fokus pao na malen,
drveni zatvarač bočice.
– Jesmo li se već negde sreli? –Ti mene nisi, bar ne u
ovoj formi – polušapatom će, povukavši još jedan dim –
ali ja tebe jesam, Benisio.
Stavila je kosu iza uha. – Dobro sviraš taj bas. Volim
te duboke tonove. Ipak je muzika najmoćniji oblik
magije, što znači da si ti, u neku ruku, čarobnjak.
Benisio baci cigaretu u obližnji slivnik. –Kad bih
popamtio lica svih gostiju – počeo je, podigavši obrve –
ali, ček’ malo. Daj kaži nešto više. Ko si ti? Kako mi
znaš ime? Sad me vrlo zanima. Kaži mi još nešto o sebi i
ovom rozom fluidu. Da li je ovo neka droga?
–Da je droga u pitanju naplatila bih ti – rekla je,
ozbiljna lica i tona – to se ne daje tek tako za džabe. Da
li ti ja izgledam kao nekakva dilerka?
On klimnu glavom. Alveradova prevrnu očima. Bacila
je ostatak cigare na trotoar, zgnječivši je čizmom.
Spojili su poglede. Ona mu pruži ruku. –Videćemo se
još, Benisio. Čuvaj se. U pravo vreme se sve razjasni.
Uvek.
Benisio prihvati ruku i protrese je. –Dobro, kako god –
reče – još uvek sam donekle zbunjen, ali hajde. I hvala,
valjda.
Ona mu namignu te produži svojim putem, vrativši se u
senke. Mladić je proučavao staklenog flaminga na
srebrnoj mesečini, pomirivši se sa tim da je stvarnost
van čovekove kontrole. Stavio je svoj ‘poklon’ u džep.
Sabravši utiske, namestio je torbu u udobniji položaj.
Pitao se šta će biti sutra dok je bez žurbe koračao ka
miru svoje kuće.