EVROPSKI STRANCI

3. poglavlje

Zakoračile su na kamenu stazu crkvenog dvorišta. Nije
se isticalo ni po čemu – bilo je to tipično, jednostavno
dvorište. Pored staze, do zida, nalazio se kameni,
četvrtasti stub iz kog je štrčala gvozdena slavina.
–Eh, Gabi – poče Iva konverzaciju – voćna salata je
najbolji doručak.
–Zar i ti? –Kako misliš?
Gabi izvadi kutiju iz kožne torbe.
–I ja sam ponela moje voćke! Šta je sastav tvoje?
–Lubenica, jagoda, banana i jabuka – odgovori, udišući
miris voća i pokošenog travnjaka – tvoja?
–Brusnica, pomorandža i breskva – Gabi će – sa
šlagom. Hoćeš da sednemo na onu klupu?
– ‘ajde – reče, spazivši belu klupu pored putića. Sele su.
Doktorka je stavila laktove na naslon.
–Kako ide prodaja nekretnina?
–Nije loše, hvala Gospodu – odgovori Gabi. Otvorila je
kutiju i počela da nabada voće malim trozubcem.
–Zaboravila sam pribor – reče Iva, kuckajući po kutiji
koja joj je ležala u krilu.
–Nema problema, imam ja rezervnu viljušku.
Gabi joj dade beli, mini trozubac.
Iva se zahvali, navalivši na salatu. Ćutke su jele.
–Isus uskoro dolazi – slomila je Gabi tišinu – na samom
je pragu. Delim knjige kome stignem, naročito Sveta
Pisma. Molim se za tebe svaki dan, Iva.
–I ja se isto molim za mene – reče ona. Gabi se nasmeja.
–Jel imaš neke prosioce? – upita je doktorka.
–Ma ne. Skroz je nebitno to sad pred sam kraj svega,
draga.
Do zida dvorišta se nalazila breza čija je krošnja šuštala
pod mlakim lahorom.
–Kako smo mi čudna bića, Gabi. Zašto je Bog stvorio
ljude da se razmnožavaju kao životinje, iako mi to
nismo, zar ne? –Kako misliš?
–Ako je Bog bespolan, zašto je stvorio polove i
seksualnost? Zar ne bi imalo više smisla da, ako je
takav, stvori bića koja če se množiti na aseksualni
način? Čemu taj dualizam?
–Razumem te, srce, bilo bi mnogo brže i lakše da to
radimo prostom deobom, kao amebe. Al’ šta je, tu je.
Nastavile su sa obedom u tišini, Gabi uzdahnu,
okrenuvši se ka drugarici.
–Nego – spustila je ispražnjenu kutiju na klupu – jesi li
upala u neki porok? Nemoj da mi ćutiš ako jesi.
–Ma jok – kaza Iva, gurnuvši viski još dublje u torbu –
hvala bogu, nisam.
Alkohol joj je tajni ljubavnik za kog niko nije znao sem
nje.
Gabina kovrdžava kosa je lepršala na vetru.
–Već devet godina od kako smo se krstile – progovori
ona – sećaš se tog dana?
Iva klimnu glavom, gledajući u tetoviran zglob.
Nije se sećala.
***
Drugi deo službe je otpočeo po završetku pauze. Iva i
Gabi su se, site voća, tromo došetale do sale. Crkvena
dvorana nije imala više od šezdeset kvadrata. Ničim
ukrašena unutrašnjost je posedovala dva PVC prozora,
uvek podešena na kip. Na zidu iza propovedaonice su
bile zalepljene enormne, mermerne ploče sa Deset
božjih zapovesti na hebrejskom. Katedra je stajala na
povisokom stepeniku. Istočno od katedre su bile
električne Yamaha orgulje.
Sala se napunila. Svako je zauzeo svoje mesto.
Doktorka i agent za nekretnine su taman sele, kad se
oglasi pastor Gabrijel sa katedre.
–Sestro Iva! – zagrmeo je. Propovedaonica je bila bez
ozvučenja, tako da je svaki govornik morao pustiti glas.
– Hoćeš li biti ljubazna da nam odsviraš sledeću himnu,
pa da se pomoliš? Organista nam je odsutan, a verujem
da si ti prepodobna zamena.
Blenuli su jedno u drugo. Gabi je munu u rebra.
–U redu – ona će. Došla je do okrugle stolice, praćena
pogledima koje je mogla da oseti na potiljku.
Srećom, znala je da svira. Orgulje su bile uključene.
–Koja himna?
– O Hriste spase – odgovori sveštenik, listajući
pesmaricu. Doktorka okrete notanku na traženu
himnu, slušajući šuškajući hor listova brojnih
pesmarica. Nagazila je donju pedalu, puštajući moćni
bas ton na slobodu. Crkva je imala povoljnu akustiku.
Zasvirala je na dirkama, gledajući čas u Mateja, čas u
note. Svi su složno pevali, iako je traljavo zvučalo; niko
nije imao kvalitetan sluh.
Pitala se šta će sveštenik sledeće da pokuša. Završila je
kompoziciju sa najmračnijim akordom za koji je znala,
ljutito udarivši u dirke. Matej se pravio da nije čuo. Iva
napravi dugačak korak ka katedri, popevši se uz
stepenik. Stala je povijena nad propovedaonicom,
sklopljenih ruku.
–Dragi Oče nebeski… –počela je. Molila se za zdravlje
svih vernika, za napredak jevanđelja i za oprost svih
grehova. Kad je aminovala, pomerila se u stranu kako
bi pastor nastavio predavanje. Iva je sišla sa stepenika,
došavši nazad do svoje drugarice. Zavalila se u klupu
pored Gabi. Zagrila ju je oko ramena, približivši usta ka
njenom uhu.
–Nešto se baš okomio na tebe ovaj novi propovednik –
šapnu joj – mislim, relativno je nov.
–Izgleda – reče joj Iva prekrštenih ruku.
Nije slušala propoved, već je došla na ideju.
Visoko je podigla dva prsta u vis. Matej ju je ignorisao
neko vreme, ali teranje inata je igra za dvoje. Uporno je
držala ruku gore.
Napokon, pastor je prozva.
–Izvoli, sestro draga?
–Jedno pitanje – doktorka će – ako smo svi potomci od
naših praroditelja, Adama i Eve, što znači da smo svi
njihova deca, što dalje implicira da smo uistinu
povezani i da smo zaista braća i sestre, zar ne? Tome
ide u prilog i postojanje dvojnika.
–Tako je – složi se sveštenik, naslonjen pravim rukama
na govornicu poput političara.
–To onda znači da, kad supružnici legnu prve bračne
noći – nastavi ona – da oni čine incest. Jer, ako su brat i
sestra, a imaju redovan seks, to znači da redovno čine
incest!
Pastor skrenu pogled.
–Pa – poče on – to je odlična poenta i interesantno
razmišljanje. Ne može se poreći da smo svi mi nastali
putem incesta.
–Dakle – ozbiljno će doktorka Dagmar, dok ju je Gabi
sve jače stezala za butinu, dajući joj znak da spusti
loptu – incest, onda, ili nije greh, ili smo svi u žestokom
problemu ako jeste.
Sveštenik Gabrijel je ćutao, gledajući je.
Nije imao odgovor. Posramljen, oborio je glavu. Iva ga je
pobednički gledala. Vernici su ćutali kao zaliveni.
„Jeste da u Knjizi piše da je osveta božja ali“, misli ona,
„osveta ipak jeste slatka.“
***
Doktorka je poslednja došla i poslednja izašla. Gabi i
ona su se rastale odmah po završetku nedeljnog
bogosluženja. Spremivši se, Iva ustade i krenu ka
vratima ispred kojih je sveštenik Matej razgovarao sa
gospodinom Vimerom, starijim, poštovanim vernikom.
Zaustavila se kad je primetila da su orgulje uključene.
Vrckavim korakom je doletela do crvenog dugmeta za
isključivanje. Pritisnula ga je, izvadivši pritom i kabal
iz utičnice. Uspravila se i okrenula da bi se našla licem
k licu ispred pastora Mateja, stajavši za manje od stope
ispred nje. Besno ju je gledao.
–Zašto me štrecate tako?
–Draga sestro Iva – počeo je, stavivši ruke iza leđa.
Brojao je dugmiće njene košulje.
–Koji je bio motiv onog ponižavanja pred ljudima, hm?
Iva ga je gledala u tačku između očiju, snažno
suzdržavajući osmeh. –Oprosti, pastore – sroči mu – ali
i ti mene provociraš i bockaš. U čemu je problem?
Gabrijel ju je posmatrao kamene face. Uzdahnuo je.
–Okej – reče on, zatežući sako – nema problema. Samo
znaj da tako neće moći.
Htede da mu iznese nešto kad joj se u tom trenutku
zgužvala dijafragma pod njegovom pesnicom, izbivši joj
vazduh. Ona se sruči na tanak tepih, držeći se grčevito
za stomak. Trtljala je, boreći se za dah.
–Neću te išutirati sad ovde – hladno je dodao, skinuvši
joj gumicu iz kose – jer sam milostiv. Vidimo se sledeće
nedelje, šećeru.
Njegove braon cipele su napustile njen vidik. Vrata se
zalupiše. Polako se pridizala u četvoronožni položaj,
zahvalna što nije izgubila svest. Duboko je i brzo disala,
šireći pluća što više može.
Kiseonik nije nikad tako prijao.