EVROPSKI STRANCI

6. poglavlje

Benisiov želudac je zavapio. Zakoračivši u kuhinju,
basista je otvorio frižider i stade proučavati svoje opcije.
„Paškanat, šargarepe, dva paradajza, praziluk, veza
peršuna, šampinjoni“, nabrajao je u sebi. Iz limene
kutije na radnom stolu je sipao pirinač u omalenu,
kuhinjsku vagu, izmerivši dvesta grama.
Premestivši pirinač u metalnu šerpu, dodao mu je
odgovarajuću količinu vode i stavio na već zagrejanu
ringlu šporeta. Dok se pirinač bario, otišao je do
kasetofona u dnevnom boravku. Probudivši ga klikom
na dugme, gurnuo mu je u usta kasetu džez
kompilacije. Zavrtanj na zvučniku za jačinu tonu je
odvrnuo skoro do kraja. –Pogađaš, pogađaš – oglasio
se hibiskus svojim altom – a još kad bi ti zasvirao
uporedo sa njima! Uh!
Ideja mu se svidela, istovremeno se pitajući zašto baš
on. “Zašto baš ja? Zašto se meni sve ovo desilo? Pričam
sa biljkom, pobogu. Bio sam svedok prizorima za koje
nikad nisam mislio da ću videti. Iskusio sam letenje i
nadljudske sposobnosti”.
Stavio je nauljeni tiganj na toplu ringlu pored sad
poklopljene šerpe pirinča. Dohvativši nož i dasku za
sečenje, postavio ih je na radni sto i počeo seći. Prvo
šampinjone, pa praziluk, trudeći se da kolutovi budu
tanki.
–To jeste pitanje koje svako sebi postavi i koje treba biti
postavljeno – reče hibiskus preko muzike – tad kreće
potraga za odgovorima. Ali čovek se ne treba previše
opterećivati oko dešavanja i života uopšte. Potrebna je
ta pasivnost u nekoj meri jer čovek nije u punoj
kontroli.
Bilo mu je fascinantno kako čuje da glas dopire do njega
zajedno sa muzikom a istovremeno ga čuje unutar svog
uma. Kad je sve iseckao, stavio je sastojke na tiganj
zajedno sa obarenom, mekanom rižom. Ulje je
zacvrčalo. Dodavši peršun i ostale začine, obratio se
biljci u mislima.
“Razumem te, da, ali niko mi neće ikad verovati za bilo
šta u vezi ovoga.”
–Svako ima svoje tajne – odgovori hibiskus – htela sam
da ti još kažem da ne bi bilo loše da vežbaš da nemaš
očekivanja od života. Tako će stvarnost biti
podnošljivija, zato što je to idealan put da izbegneš
razočaranja.
Mešajući obrok na tiganju spatulom, klimnuo je glavom
na hibiskusovo izlaganje.
“Zvuči logično”, pomislio je, sklonivši tiganj sa ringle.
“ovo je trebalo da se desi, a?”
–Da. Uvideo si da postoji ljudski duh odnosno duša. To
je veliko otkrovenje za jednu osobu, Benisio.
Basista je sipao ručak u tanjir, postavivši ga na astal.
–Miriše vrlo ukusno! – dodade ona – Prijatno!
Zahvalio se i navalio, osećajući se depresivno –
zahvalnim dok je razmišljao o svom životu do sad.
“Možda će sutra padati kiša…”
***
Narednog jutra ga je telefon probudio. Otvorivši oči,
kroz prozor je mogao videti da je tek svanulo.
Dovukavši se do telefona, javio se.
–Halo?
Sa druge strane se u prvi mah ništa nije čulo.
–Halo? – ponovio Benisio.
–Halo – odazvao se ženski glas – da li je to Benisio M.
Cincino? –Da, ko je ovo?
–Moje ime je Vazo di Fiori, Vaša nova koleginica.
Sviram saksofon, znate.
Basista protrlja oči, suzdržavajući zevanje. Zvučala mu
je vrlo mlado.
–Jel? – bilo je sve što je rekao.
–Da – ona će – ja sam sad kod kuće, ali videćemo se
uveče u sedam u Blue Line – u.
Naslonio se na zid. –Kako večeras?
–Pa danas je drugi mart. Danas radite, zar ne? Tako su
mi rekli. Valjda znate to. Htela sam Vam još i reći da
sam ja Vaš obožavalac! Čula sam da Ste izvanredan
basista a takođe sam i videla Vašu sliku. Moram reći da
ste vrlo zgodni, Benisio!
Uzdahnula je. Benisio je stegnuo slušalicu oberučke.
–Stani malo. Zvučiš mi poznato. Č… – ne, nisi ti
nikakva Vazo di Fiori, ti…
–Vidimo se večeras – presekla ga je uz kikot, pre nego
što je prekinula vezu.