EVROPSKI STRANCI

7. poglavlje

Nakon tog razgovora, obavio je još jedan, Pozvao je N.
Pelarina, gitaristu i osnivača svog benda, koji mu je
potvrdio da je današnji datum drugi mart i da imaju
svirku te večeri.
–Šta je, zvučiš mi uznemireno? – reče Pelarino.
–Ja… – Benisio je oklevao – ne bih te gnjavio ali kad
već pitaš, pa, mislim da me neko prati.
–Traži zaštitu od policije – sročio je gitarista.
–To se može?
–Valjda. Mislim, trebalo bi da može. Ko bi te drugi
zaštitio ako već imaš sumnje?
Basista uzdahnu, bacivši pogled na hibiskus iza sebe.
Bio je neobično tih, mislio je.
–Misliš da sam nestabilan, Pele?
–Pričaćemo večeras, okej? Vidimo se na probi u
osamnaest. –Svakako, druže stari.
***
Često bi ga uhvatila utučenost pred klubsku svirku.
Imao je utisak da sam Blue Line tako deluje na njega iz
nekog razloga. I neretko je mislio o tome, raspravljajući
se sam sa sobom, da neživi, nepokretni objekti
poseduju i zrače energijom koju im prenose najčešće
ljudi.
Benisio nije poznavao istoriju tog džez kluba, ali je bio
ubeđen da se nekakva tragedija dogodila u njemu,
možda i pre nego što je postao The Blue Line. Dobio bi
razne reakcje kad god bi ispričao svoje hipoteze ostalim
muzičarima. Pelarino i on su se dugo poznavali tako da
ga je shvatao. Pijanistkinja,Tiramina K. je bila
delimično ravnodušna i trudila se da gleda svoja posla.
Te večeri je padala kiša. Benisiov kaput je lepršao levo–
desno, ogrnut oko tela basiste koji je užurbanim
korakom grabio prema klubu. Hibiskusove jutarnje
propovedi su mu odzvanjale u glavi. Odlučio je da
nikome ne govori o biljci koja govori ili o staklenom
flamingu.
Vrata kluba su se otvorila čim mu je ruka pošla za
bravom; ispred njega se pojavila vlasnica mesta, Stela
Spledente, kovrdžava plavuša koja bi katkad
zadirkivala basistu. Benisio je pogledao u njeno zeleno
oko uz ‘dobro veče’ i ‘kako je?’
–Ooh – ona će snishodljivo, pomazivši ga po licu – pa jel
to pristigao najbitniji deo benda?
–Opet Vi, Stela, sa Vašim nezrelim podbadanjima –
reče on – nadam se da mi niste odneli pojačalo ovog
puta. –A opusti se, to je bilo samo jedanput. Šta si se
uozbiljio tako? –Žurim na probu. Oprostite.
Uhvatila ga je za rukav.
–Ima vremena, Beni – spustila je glas, približivši mu se
– još uvek je rano za goste a i ne dolaze u stampedima.
Hoćeš sa mnom do banke?
Sišla je na mokar parking i, otvorivši vrata svog auta,
dala mu upitan ali i uzbuđen pogled.
–Nemam nameru da kisnem. Je li hoćeš?
Basista ju je namršteno odmerio, držeći se za tamna,
metalna vrata.
–Ne zaboravi da si udata, gospođo Spledente.
***
Unutrašnjost kluba The Blue Line ga je dočekala
svojom toplotom. Skinuvši kapuljaču, prišao je pultu.
Recepcioner nije bio tu. Upisao se u knjigu evidencije.
Produživši dalje, ušao je u glavnu salu, švrljajući
pogledom po lanenim stolnjacima praznih stolova.
Uglančani, beli pločnik je bio prošaran spiralnim,
tamno plavim linijama. Iznad svakog stola je visio
četvrtasti fenjer.
Na podijumu su pored purpurnih zavesa stojali
Tiramina i Pelarino, ćaskajući, kad ga je Tiramina
primetila.
–Oh, Benisio – rekla je vedro – nas dvoje smo poranili.
Poljubili su se u obraze. Tiramina K. je bila riđokosa,
visoka i pegava. Sela je za električni klavir zajedno sa
svojim belim, pamučnim rukavicama koje je Benisio
tako želeo. Pelarino i on su se pozdravili rimskim
rukovanjem.
–Ona je prva došla – reče gitarista – ja sam pristigao
tik pre tebe. Haj’ u bekstejdž.
Pelarino podiže crnu, električnu gitaru iz kofera koji mu
je ležao do nogu.
–Uh – basista će, pomazivši vrat gitare – elegantna
lepotica!
–Jeste – ponosno će Pelarino – hajmo po opremu.
Krenuli su u bekstejdž kroz kratak hodnik. Kročivši u
glavni odeljak, Benisio skide kaput, okačivši ga o
čiviluk. Metar od čiviluka se nalazio dugačak, beli sto
sa stolicama. Uza levi zid su bila složena gitarska i bas
pojačala sa kablovima i pedalama.
–Dobar ti je taj sako – pohvalio ga je Pelarino – je l’ to
majica ispod?
–Ma da, hteo sam malo promeniti. Nije loše, a?
–Nimalo. Hajde uzmi ovaj kabl i pojačalo. Koju ćeš
pedalu?
–Pa nemam pojma. Razmišljao sam da danas malo više
eskperimentišemo sa zvukom. tako da ću uzeti ovu
crvenu.
–Dobar izbor, SS 200. To daje solidan akustičan a opet
moćan ton.
Dohvatili su potrebnu opremu, okačili gitare oko vrata
istobojnim kaiševima i krenuli ka bini. Vrativši se kraj
Tiramininog klavira, ona žurno potraži Benisiov pogled.
–Jesi li čuo šta se desilo juče? – ona će – Nekakva
kriminalna grupa od tri člana je nađena mrtva baš pred
tvojom zgradom. Nekakvi Palestinci. Navodno su
trgovali drogom i ljudima.
–E da, čoveče – priključio se i Pelarino, izvadivši
trzalicu iz džepa somotnog sakoa – čitao sam u
novinama o tom slučaju.
Benisio odmahnu glavom uz grimasu, gurnuvši zeleni
kabl u bas.
–Ne znam – rekao je – ne znam ništa o tome.
I tako, nakon uspešne svirke, džez trio je, posle još
jedne uspešno odsvirane večeri, odmarao u bekstejdžu.
Bilo je tri sata posle ponoći.
Pelarino i Tiramina su obedovali sa Benisiom. Naručili
su picu sa tunjevinom i kupusom. Umorni ali još uvek
vedri i zadovoljni svojim nastupom, čavrljali su i
zafrkavali se. Benisio se osećao živim i polaskanim
gestom od strane jednog para koji su sedeli za obližnjim
stolom te večeri. Muž i žena, pretpostavio je, posmatrali
su ga sa osmesima na licima dok je on na podijumu
ređao rif za rifom. Epitom večeri je bilo to što je
muškarac u crnoj košulji i crnoj kravati ustao i tutnuo
mu bakšiš među A i D žice.
–Čoveče, nisam mogao verovati ni ja – reče Pelarino,
šaltajući pogledom čas u Tiraminu čas u basistu.
–Kakav si ti šarmer, Benisio. Bakšiš od trista evra.
–Da, da – složio se on – ali eto, za sve postoji prvi put.
Verovatno su nekakvi stari džez ljubitelji, oboje su
izgledali malo matorije.
Tiramina se osmehnu, gledajući u Benisia, rekavši mu
preko zalogaja da deluje ozbiljnije nego inače. Pelarino
je delio njeno mišljenje, tako da su oboje zahtevali da
znaju šta mu se desilo. Upotrebili su i izraz
‘produhovljen’.
Na to su mu zadnja tri dana prošla pred očima. Zatekao
se u kratkom bunilu, shvativši da se najverovatnije i
jeste promenio, ali nije smeo da se otvori, znajući da
neće razumeti. Odlučio je da laže. Pričajući hibikus i
astralno putovanje suptilnog tela će zadržati za sebe.
Do kraja života. Zagledan u metalni orman pored
gitarskog pojačala do zida, podsetio se onoga što mu je
biljka govorila pre dvadeset sati, dok su joj crveni
pupoljci bili zatvoreni.
–Benisio! Hej!
Preneo se na Pelarinov glas. –Gde si odlutao?
–Razmišljaš o Steli? – pijanistkinja ga je zadirkivala –
Ona definitivno često misli na tebe.
–Nemoj i ti, Mina – odgovori – ne, ne, nego…
Stavio je na dlan još jedno parče pice. – Jedan, da
kažemo, prijatelj, mi je rekao jutros nešto što želim sa
vama da podelim. Rekao je “talenti predstavljaju
objektivni smisao života. Za šta je čovek talentovan, on
za to treba živeti, a ako se taj plamen ugasi, upali
drugi.”
Ćutnja.
–Mogla bih se složiti – Tiramina reče – ako je neka
osoba, recimo, nadarena za slikanje, ona bi trebalo da
se bavi time i da joj to bude životni prioritet, deleći tako
svoje intelektualne plodove sa čovečanstvom. Što bi
značilo da je muzika naša svrha, eh?
–Dobro, a šta sa netalentovanima? – uskoči Pelarino.
–I to je objasnio. Rekao je da ljudi bez ikakvih talenata
treba da služe i da rade za talentovane.
–Dakle, za naučnike, filozofe i umetnike.
–Najverovatnije.
Ućutali su na neko vreme, jedući ostatke pice u
promenjenoj atmosferi, sve dok se Benisio nije oglasio.
– A kako komentarišete ovo: “Loši ljudi čine dobre ljude
lošim, a dobri ljudi čine loše ljude gorim.”
Pelarino i Tiramina se načas pogledaše, oboje klimajući
glavama.
–Ko ti je taj pesimistični prijatelj?