Oboje, i Zdravka i Kosta, ostali su bez oca iste godine. Njen Petar je napustio ovaj svet tiho, bez pompe, otišavši u snu. Njegov Milosav se nije dao tako lako, bolovao je i dobrano se namučio pre nego što će dušu ispustiti. Bilo kako bilo, kada je izašla godina obojici, konačno su se venčali, skromno i u krugu najbližih, jer nakon svega nikom nije bilo do slavlja i pesme. Zdravka je prekoračila prag Kostine kuće u prostoj beloj haljini, koja ju je svuda žuljala i pekla, nakon godine teške crnine. Poljubila je svekrvu Canu u ruku, a ova im je položila dlan na glavu i blagosiljala ih oboje.
Novi život je dao znak da se začeo vrlo brzo. Neopisiva skrivena radost je obasjala obe kuće. Još uvek se sve tajilo, da ne čuje zlo, ali takva sreća se nije mogla dugo sakriti od sveta. Svi su primetili Zdravkine obraze koji su postali za nijansu rumeniji nego što su bili, sjaj u njenim očima i blagost u glasu koja je za nju bila neobična. Konačno je život nastavio dalje, vukući napred u svetliju budućnost.
Cana je Zdravku gledala sa posebnom pažnjom i štedela je od svakog nepotrebnog napora, i Zdravka je to znala da ceni. Kosta je ionako po ceo dan bio u radovima po imanju, pa su dve žene bile upućene jedna na drugu. Kako je vreme odmicalo, a trbuh sve više rastao, Cana je sa prijom spremala košuljice, povoje i pelene za novorođenče koje se tako željno očekivalo u obe kuće.
Zdravka je rodila prvog dana avgusta. Sve je proteklo kako valja i radosti nije bilo kraja. Budući da je bio jedinac, Kosta je pucao od ponosa što mu je prvenac bio baš sin. Veselilo se i pilo do kasno u noć. Kada su se svi razišli svojim kućama, ušao je u sobu kod Zdravke i deteta, dok ga je Cana pridržavala ispod ruke. Klateći se na nogama nesigurnim od rakije, seo je na krevet i pogledao svoju majku, pa ženu i sina.
– Ja sam srećan čovek! – viknuo je.
– Pssst! – utišaše ga obe. Dete se trgnu i zaplaka. Zdravka ga primače svojoj dojci i ono namah ućuta.
– Deco moja, jeste li se konačno odlučili za ime?
– Petar!
– Milosav! – izgovoriše oboje u isto vreme. Zatim nasta tišina. Pogledaše se popreko, a Zdravka stisnu usta.
– Deco …- poče Cana, ali je Zdravka prekinu:
– Ja sam ga rodila, ja sam se raspadala! – i poče da plače.
Kosta je ćutao i podigao ka majci pogled razvodnjen od pića, tražeći pomoć. Cana je uzdahnula, pa sela na postelju do Zdravke.
– Lepo je da dete dobije ime po jednom od dedova, ali ako ne možete da se dogovorite, tražite drugo. Ili da pitamo stare kumove.
– Ne! – viknuše oboje uglas.
Vazduh je bio težak i sparan, pa je tišina koja je usledila skoro mogla da se opipa.
– Prespavajte, pa ćemo sutra pričati. – najzad progovori Cana, pa ih ostavi same i povuče se u svoju sobu.
###
Zdravku probudi udar groma. Posegnula je rukom za kolevkom, pa napipa dete koje se promeškoljilo. Udari još jednom bliže, a ona poskoči u postelji. Kosta je i dalje hrkao, okrenut leđima ka prozoru kroz koji je kiša tukla u sobu. Zdravka polako ustade pridržavajući se za krevet i priđe prozoru u nameri da ga brzo zatvori. Stopala joj dotakoše u vodu. Daske na podu već su upile toliko vode da se napravila bara. Napolju je oluja besnela, svom silinom i Zdravka podiže ruku da skloni mokru zavesu, kad je zaslepi svetlost i zazuja joj u ušima. Prolomi se zaglušujuća buka i ona pade na pod od siline kojom se kuća zatresla. Kosta skoči iz kreveta, dete zaplaka, a Cana ulete na vrata njihove sobe.
– Pred kućom je udarilo! Sačuvaj nas Gospode i sveti Ilija! – kukale su žene držeći se za glave, dok je Kosta bunovan poleteo ka prozoru i zatvorio ga sa treskom. Grmelo je gotovo do svitanja i tek pred zoru se smirilo, a oni izmoreni otišli da spavaju.
Sledećeg jutra kada je Cana izašla pred kuću da sagleda štetu, nije mogla da veruje svojim očima. Tu, nasred avlije gde je udario grom, na travi je bilo crnilo koje se prostiralo sve do ulaznih vrata. Prekrsti se, a zatim se vrati unutru, pokuca jače nego inače na vrata Kostine i Zdravkine sobe, pa ne čekajući poziv uđe unutra. Zdravka je dojila dete i plakala, a Kosta je sedeo na krevetu držeći glavu među šakama. Opet je izbila svađa oko imena.
– Zvaće se Ilija. – reče Cana odlučno dok su je oboje pogledali iznenađeno. Zdravka prestade da plače, a Kosta podiže glavu.
– Ovo noćas što se zbi, to je sam svetac sa neba sišao da da ime detetu. I šlus!
– Majko … – oboje htedoše da se pobune.
– Dosta! Eno vam u avliji znaka!
Oboje ustadoše nesigurno i priđoše prozoru. Dugo su ćutali zureći u crnilo na travi. Oboje se prekrstiše drhtavom desnicom, pa se posle dugo vremena pogledaše u oči i rekoše uglas:
– Neka bude Ilija!
