15. poglavlje
One
Ema se smešila gledajući Kostu. Znao je da su njena osećanja prema njemu jaka. Nije morala ništa da kaže, on je već sve znao. Jednostavno je to osećao. Znao je i to da ne može da joj vrati istom merom. Nije bio spreman za ozbiljnu vezu sa njom. Zapravo, nije ni verovao da ljubav može da traje.
Ema je njega volela, dok je ona njemu bila draga. Kosta je svojom neodlučnošću u vezi Eme bio ozbiljna pretnja njenom srcu. Ema je to znala od samog početka. Da će je neko poput njega slomiti. I da će se nakon toga teško oporaviti. Ali je ipak ovu priču nastavila. Znala je da je to put kojim mora proći ali da će, šta god da se na kraju desi, preživeti. Kao što je sve nemire u životu preživela.
Kosta nije bio siguran da li je voli ili je samo željan njenog tela. Nekako magnetski privučen njenim prkosnim karakterom, oštrinom kojom je svojim crtama lica plenila. Inteligencijom. Nešto ga je kod nje jako privlačilo, a u isto vreme i odbijalo. Sada, kada je stajala sasvim blizu pored njega jedino je bio siguran u to da se dobro pored nje oseća. I to mu je za sada bilo sasvim dovoljno.
„Zdravo“, rekla je i spontano prstima prešla preko njegovih kovrdža koje su mu nemarno padale na čelo. Ovaj ga je pokret zbunio i naterao da se na tren sledi, pokošen njenim dodirom. Intimnost ovakve vrste nije mu prijala, bar ne u tom trenutku. Zato je brzo, činom samoodbrane, uhvatio rukom njene prste prinoseći ih nežno usnama. Ema se zbunila. Vrelina je, sa njenih jagodica prstiju, brzinom svetlosti dotakla njen grudni koš, razlivajući se u ostatku njenog tela. Osetila je blago peckanje ispod pupka.
Pogledi su im se sreli u trenutku u kome su oboje upijali jedno drugo. Trenutak je stao. Kao da su se najednom spojili. Emi je nestao osmeh sa lica pri čemu je zbunjenost i strepnja zavladala među njima. U tom trenutku, začuo se tresak za susednim stolom, praćen krhotinama stakla šoljice za kafu. Oboje je prenuo ovaj zvuk pomešan melanholičnim stihovima grupe U2 u pozadini. „Did I disappoint you? Or leave a bad taste in your mouth?“
Ema je spustila ruku pored boka na kojoj je još uvek osećala Kostina meka usta. Poljubac koji je držala zarobljen među stegnutim prstima u šaku. Nije želela da je taj osećaj napusti tako brzo. Prsti su joj bili hladni.
Ostatak vremena proveli su u razgovoru koji je tekao pomalo napeto. Ni jedno od njih nije pomenulo rastanak. Pričali su kao da se nisu rastajali a opet, kao da nikad nisu ni bili zajedno. Pričali su o svemu osim o njima. O njihovim strastvenim susretima. Gladnim dodirima. Željom pod prstima. Koja je trajala, kao i sumnja da će sve to što vredi, jednom prestati. I to vrlo brzo.
Ovaj susret, može se reći, bio je njihov novi početak. Ili novi kraj. Jer ni jedno od njih nije verovalo onom drugom. A i kako bi, kad su se međusobno u svojim sličnostima prepoznavali. Žudeli su jedno za drugo preplašeni strašću koju nisu znali kontrolisati. A oboje su voleli kontrolu. I slobodu.
Igra se nastavila ili, bolje rečeno, nikad se nije ni završila. Ali njen kraj je, čini se, bio sasvim blizu.
