17. poglavlje
Nobody’s baby Now
Opet je proleće. Godišnje doba u kome se nada ponovo rađa uporedo sa opojnim ružičastim pupoljcima. Kao da je svet postao vedriji, kada je sunce nadjačalo sivilo oblaka.
Kosta je posmatrao život oko sebe, kako se budi lagano i hrabro. Šteta što je u njemu tutnjalo nevreme, pomisli. Razmišljao je o Emi, o tome kako se je sa njom dobro osećao. Radost koja je u njemu bujala dok je bio sa njom, a koju nije želeo da pokaže. Nekako nije bio siguran u vezi nje, a opet, kao da je znao da je ona Ta. Sukobljavao se sam sa sobom. Neprestano.
Mnogo je vremana prošlo od kada se nisu čuli. Zaćutao je, nastavio je život sa nekim drugim ženama. Sa njima se nije mnogo opterećivao, sa njima je bilo lako.
Razmišljao je o Emi ali joj se nije javljao. Tražio je nešto što ni sam nije znao tačno šta. Lutao je onako kako je navikao. Iz dana u dan. Od jutra do mraka. Mislio je da za sve ima vremena. Nije se žurio baš nikuda.
Ćutala je i ona, odgovori sam sebi, na pitanje koje nije ni postavio, ali koje je viselo iznad glave kao oblačak u stripu. Vuklo se za njim kud god bi krenuo. Nadjačavalo u tišini. Tišini koja je nosila njeno ime.
Želeo je da je vidi, da je dodirne. Uželeo se njenog glasa i tela. Njenog prkosa. Njene pameti.
„Želiš da se vidimo?“, upitao je. Strljivo je čekao odgovor. Znao je da će mu odmah odgovoriti, iako je sve ovo vreme ćutala, nekako je imao utisak da ga čeka.
Odogovora nije bilo. Strpljivo je čekao da se javi, ali vreme je prolazilo a odgovora nije bilo. Nervoza mu se polako uvlačila među pore, žmarci su mu prolazili duž kičmenog stuba.
Ponovo je poslao istu poruku na njenom drugom broju koji je imao. Opet ništa. Disanje mu se polako ubrzavalo.
„Hvala, ali ipak Ne“, odgovorila je.
„Ok“, napisao je uz prateći smešak, iako mu nije bilo do smeškanja u tom momentu. Otkačila ga je, pomisli. Sujeta mu je proradila. Šta se dešava? Nikad ga ranije nije ovako hladno odbijala. Da li se viđa sa nekim? Pitanja su mu se ređala jedno za drugim. Osećao je njenu uzdržanost, osećao je da se nešto promenilo. Ema se promenila. Kao da je…kao da je više nije briga.
„Videla sam te nedavo izdaleka. Još uvek si najlepši muškarac“, odgovorila je.
Kosti je srce zalupalo jače. Nije sve izgubljeno. Načas je osetio strah da je gubi, ali ne sme da je pusti tek tako. Da ode.
„Hajde da se vidimo“, odmah je napisao. Prsti na rukama su mu postali hladni, imao je utisak da čeka odgovor u jednom dahu. Kao da je prestao da diše.
Sada je trenutak kada će mi se vratiti. Ema! Vrati se! Hajde Ema. Ne mogu da te izgubim.
Tišina. Nije bilo odgovora. Kosta se još uvek nadao da će mu doći. Mora! Pa ona je luda za njim!
Tišina. Osetio je da je gotovo. Ali nije želeo da poveruje u to.
„Pozovi neku od tvojih rezervi“, odgovorila je.
„Ne upoređuj sebe sa njima Ema!“, napisao je. Bes mu je kolao venama. Suzdržavao se da ne pukne.
Ona se poigrava sa mnom. Sa mnom!
„I za kraj: ti mene upoređuješ sa njima“, odmah je odgovorila Ema.
Kosta je samo zurio u te tri reči. KRAJ. Ništa dalje od njih u tom trenutku nije video. Treperela su crna slova na ekranu. KRAJ. Preteće. Poražavajuće. Ponižavajuće. Ona njega da ostavi!
Ćutao je ali nije uspevao da bes suzdrži. Glava mu je postala teška, preteška. Vid mu se zamagljivao. Sve mu je postalo nekako nejasno i u svemu je video pretnju. Strah. Napad. Morao je da se odbrani. Da uzvrati udarac.
Odgurnuo je telefon od sebe. Udahnuo jako vazduh napunivši pluća kiseonikom. Telo je počelo da se opušta. Disanje mu se usporilo.
Tišina je ponovo ispunila prostor između njih.
Do narednog dopisivanja, kada se sve promenilo.
– – – – – – – – –
Kosta je najviše voleo da subotom, rano ujutru ispija kafu u centru grada.
Položi telefon na sto, posmatrajući ga netremice. Kao da se u njemu nalazilo neko tajno oružje. Neka prečica za njegov spas. Za olakšanje duše. Okončanje nemira.
Ispi prvi gutljaj kafe i uze telefon. Nje nije bilo u imeniku. Toliko puta je upisivao i brisao njeno ime, baš kao iz svog života. A uvek se vraćala. I svaki put je trebalo da bude poslednji.
Ovaj će biti – pomisli.
„The end.“
Napisa bez imalo truda da zvuči originalno. Nema više volje ni za to. Neka joj drugi pišu kitnjaste reči. On je svoje istrošio. Stegnutog srca, kakvo ume da bude kada je čovek rešen da bude jak i odlučan, posla joj poruku. Odgurnu telefon brzim pokretom od sebe. Kao da se uplašio da se ne pojavi. Jer ne bi imao hrabrosti da ovako nešto na glas pred Emom izgovori.
Telefon zazuja. Njemu se srce ubrza, dlanovi preznojiše. Ema više nije odmah odgovarala. Još jedna stvar koja ga je izludjivala. Nije hteo odmah da pročita poruku, nije još uvek ni znao da li je od nje. Zavali se u stolicu i pusti misli da se razvežu na čas. Pusti ih da se sa muzikom upletu ne bi li se oslobodile nakupljenog tereta. Zažmurio je. Pa opet naglo otvorio oči.
Uze telefon videvši da je poruku poslala baš ona. Ema. I obuzda onaj prvi nalet želje da što pre pročita. Javi se u njemu trunka nade da je ovaj put nešto drugačije. Da će sve biti u redu. Zurio je u njeno ime u telefonu a onda palcem olako obrisao poruku ne pročitavši je.
Nema nastavka Ema, tiho reče. Ne ovaj put. I ponovo se zavali u stolicu, sada već uz duboki uzdah. Prekrsti ruke na grudima uz blagi, prkosni osmeh. U glavi mu je odzvanjalo ’’ Game over’’.
Igra je završena.
