Kао

Као

Као кад мислиш да си паметан,

а заправо, глуп си ко курац.

Као кад засереш тамо где једеш,

и угризеш руку која те храни.

Као кад сам себи до балчака утераш,

па питаш има ли још.

Као крава која кофу пуну млека ритне,

па у кланици заврши.

Као Икар што сунцу преблизу приђе,

и у понор суноврати се.

Као двосекли мач,

толико труда уложиш, а без награде завршиш.

Као поглед у цев,

где несрећи препушташ рулет.

Као додир Миде,

све у „злато” претвараш.

Као кад би рекао волим те,

а ћутиш ко пичка.

Као кад смејеш се,

а реку суза би да исплачеш.

Као кад слатке лажи једеш,

а само ћутати можеш.

Као кад кез носиш,

а у теби горка тмина.

Као кад чекаш воз,

а заправо легао би на јебене шине.

Као болест, што ти душу грчи,

а ти ето, копрцаш се…

Као кад мислиш победа,

а заправо Пирова.

Као кад пружиш шаку,

а останеш без руке.

Као кад помешаш,

сате и минуте.

Као кад „бољима”

целиваш скуте.

Као кад сам себи вичеш:

„Зар и ти, сине Бруте?”

Као из раја,

у пакао пад.

Као кад идеале браниш,

а продао си се.

Као букагије,

којима препустио би се.

Као кад се некоме,

ко будала надаш.

Као кад, као сан,

љубав ти распршава се.

Као кад мислиш готово,

а оно почиње тек.

Као проблем три тела,

сам себи си нерешива енигма.

Као кад се у пепео сатреш,

ал’ феникс ниси.

Као кад ти пријатељ,

покаже своје право лице.

Као кад у огледалу,

више не препознајеш себе.

Као кад…

На све ово и више, човеков живот сведе се.