Da li verujete u slučajnosti? Ja verujem. Verujem da se sve dešava sa nekim razlogom, samo što nekada taj razlog bude lep a nekada manje lep. Ali to je život. U ovoj priči ta slučajnost je pola pola.
Ana je Marka slučajno upoznala jednog hladnog jesenjeg dana. Na prvi pogled sve je nekako bilo formalno i poslovno, baš onako kako je i trebalo da bude. Tog dana Marko je imao puno stranaka u kancelaariji pa i nije mnogo obratio pažnju na Anu. Pošto joj je on trebao za dalju saradnju, Marko joj je dao svoj br telefona. Nakon toga, Ana je otišla kući i uopšte nije razmišljala o njemu. Ali je opet nakon mesec dana morala da ode do njegove kancelarije da odnese neka potrebna dokumenta. Ovog puta je bio sam. Kako je ušla u njegovu kancelariju, dočekao je sa širokim osmehom, ljubazno mu je uzvratila. Tek tada je primetila da on ima ‘’ono nešto’’. Imao je najlepše crne oči koje je ona videla u poslednjih pa recimo deset godina. U njihovim dubinama si mogla da se izgubiš dok te gutao pogledom i osmehivao se zavodnicki. Prosto nije mogla da čuje sve što je pričao jer je bila zanesena njime. Kada su završili sa svim što je bilo vezano za posao, Ana je ovog puta izašla iz njegove kancelarije sa ogromnim osmehom. Par puta je sebe uhvatila kako razmišlja o njemu dok uveče nakon napornog dana pije čašu vina uz muziku.
Tako se namestilo da su se jednom mesečno vidjali u njegovoj kancelariji zbog poslovnih obaveza. Svaki naredni put bi njihov razgovor bio opušteniji, postajali su bliski, hemija je prštala izmedju njih dvoje ali se ništa drugo konkretno nije dešavalo. Bilo je očigledno da je dopadanje bilo obostrano. Zavodio ju je polako, igrao se ali kada je kasnije došlo do toga da ta igra predje u nešto konkretno, pobegao je. Čega se uplašio, ni sama Ana nije znala iako je dugo vremena razmišljala o tome.
Ana je bila izgubila nadu da će se nešto desiti ali se bar lepo osećala kad god bi se videli. Posle mnogo, mnogo godina je osetila leptiriće u stomaku i to ju je zbunjivalo.
Došao je dan kada su završili sve što su imali vezano za posao i Ana se odvažila da ga pozove na ručak jer joj se mnogo dopao. Ostalo je na tome da će se dogovoriti i da će se on javiti. Posle nekog vremena, poslala mu je poruku. Odgovorio je da nije zaboravio i da je ona interesantna žena.
Želela je da makar jedan dan provedu opušteno, uz razgovor i smeh van kancelarije, da tog dana postoje samo ona i on. Na žalost, on je još par puta našao uzgovore kako bi odložio vidjanje uz obećanje da će se javiti. Bila je razočarana njegovim ponašanjem jer ipak nije on bio klinac već čovek u zrelim godinama. Ni ona nije bila klinka koja će juriti za njim već lepa, zrela žena u ranim 40-im.
Kraj nije srećan kao što je ona želela iako je bilo toliko vidljivo da je dopadanje bilo obostrano. Uplašio se ali čega?! Izgleda svojih emocija kojih je tek kasnije postao svestan da su se razvile prema njoj. Ona nije bila navalentna, potpuno je bila opuštena. Kada se ponekad seti priče koja bi možda uspela, još uvek oseti neku prolaznu tugu. Ali ubrzo joj misli odu na drugu stranu i na puno obaveza koje ima…A on, ako ništa drugo, ostao je kao jedna lepa uspomena sa najlepšim crnim očima.
