2.

…
Да познајем Београд као што га не познајем, сада бих наклапао о томе како смо шетали том и том улицом, држали се за руке и љубили на тој и тој раскрсници. Истини за вољу и по њеним речима, она је свесно или несвесно штриклирала ставке потребне за употпуњавање Масловљеве хијерархије потреба код мене –  напојила ме је београдском кафом, касније нахранила београдском храном, надисала београдског смога. Од физиолошких потреба није пуно остало, али да се наслутити шта је мислила са мном након оваквог дана.
Вазда неуротичан и спрегнут, да бих се опустио одвео сам је на коктеле у неки бар на Дорћолу – по њеној препоруци, наравно. Од коктела пио сам Old Fashioned али без шећера, битера, поморанџине коре и леда, док их је она мешала. Причала ми је о манифестацијама које је посећивала и на којима је учествовала; објашњавала ми је где је кога од својих најближих пријатеља упознала и описивала своје прво пијанство. Док сам је слушао у глави ми се репризирала цела серија “Јутро ће променити све”. Питао сам се како оволики град стане у тако сићушно биће као што је она. Заиста је имала оштрину која ме је привлачила више него ишта друго код ње. Осим можда усана које су се тако слатко играле сламчицом из њеног коктела.
Напрасно нас је прекинула жена покушавајући да нам ували руже. Избачен из такта и питајући се како ли је ова ушла у бар и дошла баш до нашег стола, упитно сам погледао сеницу; одлучно је одмахнула главом.
– Не желим ружу – мирно је издекламовала и наставила да пијуцка коктел.
– Девојка је рекла не – слегнуо сам раменима према жени с ружама и захвално издахнуо када је отишла. Коктели су били скупи, а руже које уваљују по београдским баровима још скупље.
Платио сам рачун и изашли смо на стрму дорћолску калдрму у свеже пролећно вече. Као да ми је читала мисли од малочас, одлучила је да је право време за биоскоп “Звезда”.
– Упад је на донацију, а вечерас пуштају..-
– Води ме – прекинух је, није ми био битан филм.