Mračno nebo obasjala luna,
u nju gledam, a pred očima mi se ukazuješ.
S mislima mora moje černo serce
i ovog sumraka da se obračuna.
Dok ja po zemlji k’o potukač Kain
lutam – ti na nebesima u vrtu miruješ.
Za glatke dodire tvoje i dalje čeznem,
mnogo toga kazati imam,
iako pred tobom ostanem nem.
Nikada nećemo postati
jedna duša i telo,
jer ja sam opskurno kopile Satanino,
a ti Jehovina princeza,
njegovo ovaploćeno remek-delo.
U mom srcu adski plamen
neumoljivo gori,
dok u tvom – pastirska harfa
krotko kroz strune zbori.
Ti si kadra grešnima prostiti,
ja sam ih kadar u ognju džarati.
Ti si kadra sevap činiti,
ja sam kadar u nepočinstvu uživati.
Bedem među nama – verovanja su naša,
prihvati me takvog kakav jesam –
prihvatiću te takvu kakva jesi!
Prihvatiti me ne želiš,
jer nisam svetac kom se moliš,
prihvatiti me ne možeš,
jer nisam crkva u kojoj sveću pališ.
Znao sam da više od mene
drvodelju iz Nazareta voliš.
Kučko, kako si posle svega
mogla to da dozvoliš?
Moj život je sada čemer i agonija,
prokleti neka su Pantokrator
i njegova nebeska imperija!
I tebe proklinjem, iako o tvojim
dodirima i dalje mislim,
smiriti se neću dok se u carstvu
ne zadimi čađavi, gusti dim.
Smiriti se neću dok plamen Ksafanov
ne proždere vrtove rajske,
smiriti se neću dok ti Belijalove
horde ne pokidaju krila,
smiriti se neću dok se ne setiš
kad si bila moja jutarnja zvezda,
te davne zore majske.
Smiriti se neću dok se ne
pokaješ što si me odbila.
Osveta je jedini melem koji
srce ovo zaceliti može,
što vene ispod hrapave,
nečastive kože.
I dok jalova smokva trune,
narikače mi pevaniju poju,
dok na dlanu gledam žig zveri
što mi zapečati, s njom, sudbu moju.
Stećak isklesan u suzama
zverinjim tebe strpljivo čeka,
ozaren ću biti kad vidim da si
ispod njega skončala zanaveka!
Sećanja na tebe u žaru pakla su spaljena,
proklinjem te, psujem i prezirem,
ali nakon svega si moja voljena.
© Stefan Ceci Stošić, 2025
(Kako ne bi došlo do zabune ili kontroverze zbog mračnog i „satanističkog“ teksta, u daljem opisu ću vam ukratko analizirati svoje delo.„Nesuđena jutarnja zvezda“ govori o neuzvraćenoj ljubavi između mladića, koji je predstavljen kao demon i Satanino kopile, i devojke, koja je oličenje anđeoske čistote i „Jehovinog ovaploćenog remek-dela“. Njihove izrazite karakterne razlike i nepomirljiva uverenja predstavljaju nepremostivu prepreku za ostvarenje njihove ljubavi. U očaju zbog odbacivanja, mladić postaje obuzet željom za osvetom i počinje da gaji prezir prema svojoj voljenoj. Ipak, uprkos besu i paklenom plamenu koji mu bukti u grudima, ne uspeva da potisne preostale simpatije prema njoj niti da zaboravi nežnost njenih glatkih dodira. Tako se u njegovoj duši prepliću ljubav i mržnja, čežnja i ogorčenost, otkrivajući unutrašnji sukob čoveka koji istovremeno želi da povredi ono za čim još uvek žudi).
