Сети ме се.
Испод гомиле увелог лишћа
моје душе сетне која те памти,
и на јесен сећања оживе –
свак се нечег или неког присећа.
И ту је последња реч,
само значење пролазности
између преливања боја које бледе.
Сети ме се.
Кад завеје хладноћа срца ритам,
док у ноћ нестају сене,
ја ћу негде да се питам
да ли твоје сећање на мене вене?
