10. poglavlje
Andrej je stajao pred vratima kad su naišle. Bio je miran i ozbiljan. Ruke su mu bile u džepovima. Kosa razbarušena. Pohrlila je ka njemu.
-Gde ste bile? – upitao je.
-Prošetale smo – odgovorila je Iva.
Lana je ćutke prošla pored njih i nestala u kući.
-O čemu ste razgovarale kad ima ovakav izraz lica? – našalio se.
-To je teško prepričati…Svašta nešto kažeš i čuješ i povežeš i onda reči počnu da izmiču iz sećanja potiskivane jedna drugom i ostane ti samo osećaj koji utisnu…
Gledao ju je bez reči, ali oči su mu bile vedre. Pomilovao je po obrazu.
-Kasno je. Hoćeš da odspavaš malo?
-Mogla bih…
-Hajde,odvešću te kod mojih. Ovde je previše ljudi. Možeš spavati u mojoj sobi. Ujutru ću doći po tebe.
-Važi.
Svidela joj se pomisao na još jednu noć u njegovoj sobi. I to sama. Moći će da pregleda i istražuje i ispipa svaki deo njegove prošlosti koja joj je uporno izmicala. Nekada se ustručavala da posegne za bilo čim tako intnimnim bez njegove dozvole, ali sad je bilo drugačije. Bili su dovoljno bliski. Podrazumevalo se. A i odluku da je smesti tamo mogla je tretirati kao prećutnu dozvolu. Ili ipak ne?
Držao ju je za ruku i vodio kroz lavirint polumračnih ulica. Već joj se spavalo. Osećala se nekako opušteno, kao u snu kad snevač hoda, a ne oseća tlo, korača, a ne odmiče. Prostor i vreme dobili su drugi smisao u tom stanju nalik blagoj opijenosti. Izobličili su se, tvoreći neku potpuno novu dimenziju. I sve je naizgled bilo isto. Iste ulice, ista svetla, isto nebo probodeno zvezdanim pirsinzima, a opet, njen duh je bludeo u nekom drugom svetu, istovremeno lebdeći i bivajući snažno prizemljen, lepršav koliko i inertan. Osećala se lepo i sigurno kraj njega. Nije morala da pazi šta priča, ali je ipak birala da ćuti. Nije morala da pazi kud hoda, ali je ipak čvrsto gazila. Topila se u svom otkinutom komadiću raja. Jedino joj je smetalo što je prekratko trajalo. Brzo su se našli pred kapijom. Svetlo pred vratima je gorelo. Sama kuća je bila tiha i mračna. Odveo ju je u poznatu sobu. Pripremio joj krevet.
-Vidimo se ujutru – rekao je, ovlaš joj dotakavši ugao usana.
-Laku noć – odvratila je.
Želela je mnogo više od toga, znala je. Želela je da utone u njegove ruke. Da u njima nekako utopi besmisao i hladnoću te noći. Da se oseća kao beba bucnuta u toplu, penušavu kupku, razgolićena i razgaljena. Ali ništa se nije desilo. Nije bio trenutak za prepuštanja i nije se usudila da posegne za tom željom.
-Zaključaj vrata – dobacio je brižno, odlazeći.
Gledala je za njim sve dok nije zaključao kapiju, mahnuo joj i nestao niz ulicu. Okrenula je ključ. Osvrnula se po tom carstvu za kojim je tako silno žudela. Nekako je izgubilo jasnoću boja i mirisa kad joj je on sam izašao iz vidnog polja. Više nije imala onako jaku želju da sve to otkriva. Išla je iz sobe u sobu, vrhovima prstiju dodirivala zidove, puštala lustere da se ljuljaju i posmatrala njihove senke kako besomučno igraju po zidovima. Opet se ništa nije dešavalo. Nikakav duh nije izlazio iz pukotina. Nije osećala nikakve romantične porive. Uramljene slike iz detinjstva na polici u dnevnoj sobi, šolje sa crtanim likovima u kuhinji koje su možda nekad pripadale malom Andreju, poneka zaostala košulja na ofingeru u njegovoj sobi ili majica koju je ormar bljuvao iz sebe kao crevo…Sve to nije izazivalo nikakva osećanja u njoj, osim možda radoznalosti. Nije bila sentimentalna. A i zašto bi bila Negdašnjeg Andreja nije ni poznavala, a ovaj sad, on je bio u njenom životu. Možda će nekad, ako ga izgubi, zaista i postati sentimentalna. Možda će onda svaki zvuk, miris, delić sveta podsećati na njega i ispunjavati je bolnom čežnjom. Ali nije želela da razmišlja o tome. Skinula je haljinu i legla. Nije dugo čekala. Mora ju je lako pronašla.
Nakon nekoliko mučnih buđenja, zora se konačno provukla kroz rupice u roletnama. Otvorila je prozorsko krilo i udahnula miris spoljašnjeg sveta. Vazduh je bio svež i oštar. Ptice su cvrkutale. Motori nekih udaljenih automobila brundali. Sasvim običnož jutro. Ko bi rekao da će za par sati jednog čoveka zauvek prekriti zemlja. I ko zna koliko još njih negde tamo, u drugim gradovima, u drugim zemljama, na drugim kontinentima. Zastrašujuća je bila misao koliko sjajnih ljudi čovek propusti da upozna. Osuđen je da proživi život bez njih, a možda bi ga oplemenili, ulepšali, udahnuli mu smisao. Strašna je bila misao da je malo falilo da ne sretne Andreja.
Andrej.
Došao je oko deset sati. I dalje je na sebi imao istu majicu. Bio je bradat, ozbiljan i lep. Skuvao joj je kafu. Sebi je skuvao čaj od nane. Prepričavala mu je svoje bizarne snove od tek minule noći. Smejao se. I on je imao uspomenu na tu noć, podočnjake od nespavanja.
Oko pola jedan su konačno krenuli. Dan je bio nekako tmuran, premda topao. Odlučeno je da oni idu Petrovim kolima. Smestili su se na zadnje sedište. Lana je sela na suvozačko. Spustila je prozorsko staklo skoro do polovine. Vetar joj se zarivao u kosu. Negde usput, naleteli su na poveću grupu ljudi okupljenu ispred neke kuće. Dok su se približavali, zvuk razularenih truba nasrnuo im je na bubne opne. Pred samom kapijom, nevesta u ogromnoj, beloj haljini povela je kolo. Široki osmesi bludeli su na tim licima uhvaćenim u krug. U krug života. Bilo je čudno proći pored njih baš u tom trenutku. Videvši da su prošla pogrebna kola sa sandukom koji je virio iz gepeka, svatovi kao da su posustali, ustuknuli. Usporili ritam. Mislila je o tome kako su se i oni sad našli u nebranom grožđu. Ako stanu sa igrom, mlada će im zameriti. I cela porodica. A ako ne stanu, ispašće da ne poštuju umrlog. Igra je ipak nastavljena. Mlada nije stala. Nije htela da dozvoli da joj bilo šta upropasti taj dan. Ostali su je sledili. U sebi je verovatno psovala. Ili plakala. Razmišljala o lošoj sreći. Mimoišli su svatove. Trube su polako zamirale. Iva je gledala za njima sve dok joj nisu izmakli iz vidnog polja.
Groblje se nalazilo na kraju grada. Skoro svi su već bili okupljeni kad su stigli. Videla je poglede koje su bacali na njih. Majka mu je prišla u jednom trenutku i nešto šapnula. Odmahnuo je glavom. Lana je okretala glavu od njih i grizla usnice. Oči su joj bile suzne. Lana je plakala. Plakala je zbog toga što nikad nije dozvolila sebi da zaista upozna i zavoli tog čoveka. Sažaljevala je njega, ali mnogo više sebe zato što je verovala da je nije voleo, niti prihvatao. To da je nije voleo je bilo tako malo verovatno, a opet nije je čudilo što Lana to misli. Bila je nesigurna, kao i ona, i povrh toga čudna i izgubljena, a deku je krasio oštar karakter i oštar jezik, ali ne i oštar, pronicljiv um. Nije mogao da rastumači njene nejasne signale i zato je i sam emitovao nejasne. Sve je bio jedan veliki nesporazum, ali taj nesporazum je bio njihov dugogodišnji saputnik, a sad…Sad je bilo kasno za bilo kakve uvide i promene. Lana je to jasno osećala i zato je plakala.
Povorka je polako krenula. Nepoznat čovek je stajao na celu sa velikim, drvenim krstom u rukama. Kao i nedavno kad je bila tu, bacala je ovlašne pogleda na lica koja su je gledala sa spomenika kraj kojih su prolazili. Crno-bela, obojena, mladalačka, izborana, dečja. Nije je zanimalo kako su umrli. Pitala se kako li su izgledali njihovi životi. Njihove sudbine. O čemu su maštali, za šta su se borili? Šta ih je radovalo, a šta rasplakivalo? Sleđena usta sa fotografija su ćutala. Zamišljala je svoje lice na jednom od tih velikih, glatkih kamenova. Kako bi izgledala ta slika? Kakva bi trebalo da bude slika koja će jasno govoriti o jednom životu preživelim savremenicima i generacijama koje dolaze? Na toj slici bi morala biti mlada, definitivno. Mlada i puna života. Morala bi imati prirodne talase u kosi i cvet ili venčić među njima. Na slici bi morao biti i vetar koji joj grabi pramenove i nemilosrdno ih mrsi. I nebo bi moralo da blješti nad njenom glavom u raznim nijansama plave i narandžaste i cvrčci bi morali da muziciraju iz trave koja bi morala da miriše i neki voz bi morao da upadne u kadar u daljini i brda bi morala da se prelivaju u bakarnim bojama jeseni. U njenim zenicama bi morala da se odražava vitka Andrejeva silueta, negde oko stomaka imala bi otiske majčinih prstiju, a na lopaticama istetovirane likove svojih sestara. Na usnama bi morala da ima ukus usamljenosti, na grudima utisnut pečat besmisla. U rukama bi držala mačku, simbol slobode, a iz nekog ćoška bi vrebala tajanstvena senka njenog oca. I još koješta. Može li život stati u tu jednu sliku? Ako ne može, čemu onda sve?Čemu sva ta farsa?
Stigli su do dekinog grobnog mesta. Crna ograda je čekala u tišini. Tek tad je uočila da se nalaze na samoj ivici groblja. Groblje se graničilo sa dugim nizom isušenih kukuruza. Pitala se da li blizina vekovnih ljudskih ostataka pospešuje razvoj korenja biljaka ili ga postepeno uništava. Slabo se razumela u hemijske procese. Odlučila je da jednom pita to Andreja. Bila je zanimljiva misao da se ni krivi ni dužni, nakon smrti pretvaramo u prirodno đubrivo i na neki način, nastavljamo da doprinosimo bujanju života. Sveštenik se saplitao o skute svoje duge, crne mantije. Nije bio neki pevač. Dva grobara u odrpanim trenerkama i flekavim majicama stajali su pored sanduka i čekali da se obred završi da bi ga bacili u raku. Bilo im je očigledno dosadno. Gledali su tu scenu svaki dan, verovatno. Isti pokreti, isti izrazi lica, isti običaji. Sve isto, osim možda vrste piva kojim će biti počašćeni nakon završetka posla.
Gledala je oko sebe. Rastinje na groblju je bilo bujno i zeleno. Cveće posađeno na parcelama i dalje je besramno bujalo. Odnekud se oglašavala vrana. Druge su je pratile svojim kreštavim glasovima. Šta je te misteriozne ptice privlačilo grobljima? Šta je to nju privlačilo? Osećala se nekako spokojno i uzbuđeno. Groblja su u njoj uvek izazivala to osećanje, osećanje neobične duhovne povezanosti sa svetom, sa sobom, sa univerzumom. Misteriozne sudbine umrlih, sveće i cveće. Slično kao letnja noć, zvezdano nebo i pojanje cvrčaka. Miris tamjana kao alternativa mirisu trave. Jedan potpuno drugačiji svet od onog u kom je živela, a u koji je mogla da pobegne od svakodnevne patnje.
Sve je brzo bilo gotovo. Poklopac je spušten preko dekinog lica. Pomoću dva konopca sanduk je spušten u rupu. Odozgo je bačeno cveće. Svako je bacio po grumen zemlje i to je bilo sve. Otišli su među prvima. Andrej nije hteo da idu na ručak, pa su opet otišli u kuću njegovih roditelja. Bio je umoran i gladan. Ispržio im je jaja sa sirom.
-Ja ću ostati još veceras – saopštio je između dva zalogaja – Ako želiš, možeš i ti ostati. Ako nećeš, zamoliću Peru da te odveze…
-Ne, želim da ostanem sa tobom.
Nasmešio se jedva primetno.
-Šta si pričala sa Lanom juče? Je li sve ok između vas?
-Aha. Bilo je nekih nesporazuma, ali razrešile smo.
-Kakvih nesporazuma?
-Ma, bila je ljuta na mene što sam pobegla od tebe…
-Ona je bila ljuta? – začudio se.
-Ma da. Kaže da se mnogo razočarala u mene tad.
Smejao se.
-I rekla mi je da se nije slagala sa dekom.
Podigao je obrve i nabrao čelo.
-Ma slagali su se koliko je moguće slagati se sa bilo kim od njih dvoje.
-Andrej – blago ga je lupila po ruci, smejući se – Ti ništa ne uzimaš za ozbiljno.
-Naravno da ne uzimam.
-Mislim da je ona zaista patila zbog toga…
-Ne volim da generalizujem – prekinuo ju je sa osmehom, sklanjajući tanjire i viljuške sa stola-ali vi žene generalno mnogo patite zbog koječega…Opterećujete sebe bespotrebno, a često i nas, koji vas volimo… – podigla je obrve upitno dok je ovo govorio, ali on se nije dao pomesti time – Lana je konformista, deka je bio ekscentrik. Naravno da se nisu razumeli. Jednostavno je.
-Nije baš tako jednostavno – dodala je prkosno – Lana kaže da je osećala nešto prema njemu i da je želela da je on voli.
-Naravno da je osećala. I naravno da je želela. I naravno da ju je voleo, onako kako je umeo. A ona je htela da bude voljena onako kako ona hoće. Svi mi hoćemo nešto jedni od drugih, hoćemo ono što očekujemo i pružamo ono što i sami želimo. A možda ta osoba ne želi to što mi pružamo, već nešto drugo, nešto svoje.
-Za to je važno razumevanje, da bi se cenio trud i istina koja stoji iza njega, zar ne? Vidiš, prema toj teoriji, deka bi voleo svakog ko ga tretira onako kako on želi i ko mu pruža ono što mu treba, ma kakve namere stajala iza toga. Zar nije lepše primiti ono što ti možda ne treba, ali ti se pruža iskreno i iz dobre namere?
-Iva – odvratio je prikrivajući dlanom usta koja su se širila u procesu zevanja – Znam da voliš da diskutuješ, ali pretežak je ovo dan za to. Ostavimo te priče za neki drugi put, je l’ može?
Pogled mu je bio topao, glas molećiv.
– Ok. Izvini – tiho je izustila.
-Ja moram malo da legnem. Nisam spavao celu noć.
-Važi.
-Šta ćeš ti da radiš?
-Ne znam. Imaš li neku igricu u komjuteru?
-Trebalo bi da ima. Hajde da pogledamo.
Posla je za njim. Pronašli su nešto. Bila je to neka logička avantura sa zanimljivim zadacima i prelepom grafikom. Brzo se pokajala što je počela da je igra. Bila je preteška. Ali kad je to shvatila, Andrej je već spavao i nije imala srca da ga budi. A i igrica je nakon brojnih pokušaja i pogrešaka, ipak počela da napreduje, a samim tim, bila je i manje frustrirajuća. Utom su i Andrejevi roditelji došli, čula je kako otvaraju vrata, užurbano i bez razgovora prolaze kroz hodnik. Čula je kako lupkaju tanjiri u kuhinji, pokoja reč koju bi progovorili bi došla do nje, a onda je opet cela kuća uranjala u ćutanje, lupkanje i zvuk koraka. Nadala se da neće zaviriti u njihovu sobu, ali znala je da je to malo verovatno, jer su sigurno znali da su tu, ako ni po čemu, onda po prljavom tiganju i tanjirima u sudoperu. I zaista, uskoro su vrata zaškripala i ljubazno lice njegove majke se pojavilo kroz uski procep.
-A tu ste… – počela je tiho, videvši da Andrej spava.
Iva je klimnula glavom.
-Ti šta radiš? Dođi s nama da sediš ako ti je dosadno.
-Nije mi dosadno, evo, igram neku igricu, ali hvala na pozivu. Doći ćemo kad Andrej ustane.
-Važi. Hoćeš li možda kafu?
-Ne, ne, hvala. Pili smo jutros.
-Dobro. Ako se rešiš da dođeš, tu smo.
-Važi. Hvala vam.
Ljubazni osmeh je nestao i vrata su se zatvorila. Ali već posle par minuta opet su se otvorila i nasmejana žena se vratila noseći u ruci tanjir sa nekim kolačima i spustila ga pred nju na sto.
-Evo, da grickaš dok se igraš.
-Hvala vam.
Divni ste, htede da kaže, no to bi bilo ipak previše. Ali ovaj jednostavni izraz zahvalnosti joj se učinio nekako previše formalan i nije bio ekvivalentan ljubaznosti koju je ta žena pokazivala prema njoj. Bilo joj je smešno i uvrnuto da o njoj razmišlja kao o budućoj svekrvi. Nikad nije posebno marila za formalne odnose, i nije zamišljala sebe u tom kontekstu. A šta ako zaista Andrej jednog dana postane njen muž? Nasmejala se u sebi. Ova misao joj se činila toliko neverovatnom i dalekom od nje. Ne zato što nije volela Andreja. Volela ga je više nego što je mogla i da zamisli da bi nekog mogla voleti. Nije joj bilo nezamislivo da zauvek ostane s njim. Ali brak…To je za nju bio pojam koji je plašio. Čudovište koje uništava sve što je lepo. U večnu ljubav je verovala, ali ovakvu kakva je bila sada : divlju, nesputanu, zabavnu, magičnu. Brak je bio sinonim za dosadan život, nezamislive obaveze i ogromne odgovornosti. Ili duboku nesreću. Stresla se. Bojažljivo je pogledala Andrejevo usnulo lice. Nije delovalo da ga nešto muči. Imao je detinji izraz, uprkos bradi. On sam bio je prilično kompleksan, ali umeo je stvari da posmatra jednostavno. Valjda ga je bogato životno iskustvo podučilo tome. Poželela je da se sada probudi i pogleda je onim toplim pogledom prepunim iskrica. Kao da je čekala neki znak, nešto da joj jasno kaže da je on taj, da je on njena sudbina. Ali ništa se nije dešavalo. Možda je i samo razmišljanje o tome neki znak? Da on nije sve što je ona verovala da jeste, valjda bi joj to bilo odmah jasno? Sa mnogima koje je upoznala pre njega ili sa kojima je pokušala uspostaviti neki odnos, odmah joj je bivalo jasno da to nije to. Čak i ako nekad nije htela da veruje u to i svim silama se trudila da misli drugačije, mešajući zadovoljenje svojih infantilnih potreba sa ljubavlju, ta misao se nametala sama od sebe i puštala njene noge da je odvuku što dalje od njih. Sa njim je bilo drugačije. Njemu su je same dovele i to se desilo tako prirodno i sponatno, kao kad zalutala životinja posle mnogo skitnje i usamljeničkih lomatanja po gudurama, konačno pronađe svoj izgubljeni čopor. Čak i kad je podlegla strahovima i pobegla, duboko u sebi je znala da će mu se vratiti. Znala je da tu pripada. Dakle, nije joj bio potreban znak. Zašto onda, kad sve to zna, stalno sumnja i muči sebe preispitivanjima? Mora da je luda.
Popodne je sporo odmicalo. Lik u igrici je napredovao brzinom puža, sve dok Andrejevi kapci nisu počeli da se mrdaju, nagoveštavajući buđenje. Tada je konačno izašla iz igre i strpljivo sačekala da otvori oči. Nakon desetak minuta bunovnog maženja, sočnih poljubaca i histeričnog kikotanja, otišli su u dnevnu sobu. Nikog nije bilo. Tek posle nekoliko minuta majka je izašla iz kupatila. Oči i nos su joj bili crveni. Očigledno je plakala. Postidela se malo kad ih je videla, ali je ipak uspela da se nasmeši. Sela je s njima. Andrej je živahno prepričavao dogodovštine i muke koje su ih zadesile za vreme žetve. Šalio se i smejao. Verovatno je hteo da razveseli majku. Koliko je zaista uspevao u tome, nije mogla da dokuči .Ali bar više nije plakala, te je popodne proteklo u mirnoj atmosferi.
Kad se smračilo, poveo ju je u šetnju. Izbegavali su prometne ulice. Koračali su betonskom stazom pored same reke. Bilo je vedro i ne mnogo hladno. Oboma su ruke bile ogoljene, iako su već duboko zagazili u jesen. Pun mesec se ogledao u vodi. Njegov odraz se razbijao u brzacima na hiljade titravih kristala. Seli su na one iste stepenice. Vrhovima prstiju na nogama mogli su dotaći vodu. Autobusi i kamioni su tutnjali preko mosta. Na suprotnoj obali svetleo je centar grada. Ljudske siluete su promicale nošene plimom života. Gledali su u taj hipnotišući prizor, svako zadubljen u sopstvene misli.
-Zar to nije čudno? – prozborila je tiho, više za sebe.
-Šta?
-Pa ono što se danas desilo…
Nabrao je obrve, ne shvatajući na šta cilja.
-Šta se desilo?
-Pa znaš kad smo išli na sahranu i naleteli na svadbu…
-Aha…
-Čudno je, zar ne? A to se verovatno stalno dešava, samo što mi ne znamo…U nekom trenutku neko umire, zatrpavaju ga pod zemlju, nema ga više, a neko drugi je srećan…Neko drugi se veseli i ne razmišlja uopšte o tome kako neko negde baš u tom trenutku pati ili umire…Čudno je i deprimirajuće…Život ide dalje iako nas više nema…Nevažni smo za ovaj svet…
-Shvatam. I ja se ponekad tako osećam. Zato sam i prestao da gledam televizor, recimo. Na televiziji se program nikad ne prekida. Uvek neko nešto trtlja, uvek se neko smeje, uvek neko plače…I šta god da preduzmeš, ne možeš to zaustaviti. Ljudi umiru, a šou ide dalje…Tako to bude…Jedino možeš da ugasiš televizor i isključiš sebe iz toga…Ali to ne znači da smo nevažni…
-Znači – nije se dala ubediti.
-Važni smo, koliko i nevažni. Po tom principu, ništa ne bi trebalo biti važno za ovaj svet, a opet, bez svega toga i bez nas, on ne bi ni postojao. Razumeš? Istovremeno smo i mali i veliki. I bespomoćni i itekako uticajni.
-To su puka teoretska spekulisanja – odbrusila je – Stvarnost je nešto drugo.
Ova rečenica ga je oraspoložila. Nasmejao se. Noćne senke su se razbežale sa njegovih obraza, ustupajući mesto nekoj unutrašnjoj ozarenosti.
-Stvarnost je ono što mi odlučimo da bude.
-Da, da, znam, imamo izbore bla bla bla…
-Nije bla, bla, već istina.
-Tvoja istina.
-I tvoja, samo što je još nisi osvestila.
-Otkud ti znaš šta je moja istina?
-Nema moje i tvoje istine. Istina je jedna.
-Ne slažem se.
-Dobro, a šta ti misliš o tome, ajde, kaži da čujem?
-Istina je ono što proizlazi iz naših postupaka, a postupci proizlaze iz misli. Moje i tvoje misli nisu iste, dakle ni naše istine ne mogu biti iste.
Opet se nasmejao.
-Ali Iva, upravo si upala u zamku.
-Ne razumem, kako to?
-Pa rekla si da istina proizlazi iz postupaka, a postupci iz misli. To uopšte ne mora da bude tako. Zar ti se nikad nije desilo da misliš jedno, a radiš drugo?
-Ali i to drugo proizlazi iz nekih misli!
-Dobro, a šta je onda sa tim drugim mislima? Jesu li one istina ili nisu?
Zaćutala je.
-Ne znam. Valjda su i one istina.
-Dakle, po tebi, ne samo da postoje moja i tvoja istina, nego i više istina unutar tebe same.
-Pa da – dodala je razmislivši malo – Mogu da stanem iza toga. Ima smisla.
-Dakle – nastavio je dalje, vidno dobre volje i pun entuzijazma – Uzmimo kao primer tvoje mišljenje o meni. Ti recimo možda misliš da sam ja lud. Znam da ne misliš – dodao je na njen pokret negodovanja – samo navodim primer. Misliš da sam lud. Budala. I ponašaš se prema meni kao prema ludaku. Gledaš me s visine, ne pričaš sa mnom, izbegavaš me, ogovaraš moje ludilo kod drugih. Tu se tvoje misli i postupci poklapaju. I to je onda, prema tvojoj teoriji, istina. Tvoja istina je da sam ja ludak kog treba izbegavati. Ok. Onda nekim pukim slučajem dođeš u kontakt sa mnom, počnemo da pričamo, ja ti objasnim razloge svog ponašanja i ti sad već vidiš da ima smisla u svemu što radim, da nije baš tako kao što si mislila. Ali ne menjaš globalni utisak, samo ga ublažavaš. Sad misliš da sam pametan i nadaren, ali i dalje misliš da sam lud jer radim nešto što niko , po tvom mišljenju normalan, ne bi radio, jer nema smisla. Pomalo me se plašiš, po malo zazireš i od mišljenja drugih ljudi. Ceniš me, ali se držiš podalje od mene. Ovde se tvoje misli i postupci razilaze. Prema tvojoj teoriji, jedina moguća istina bi ovde bio tvoj unutrašnji konflikt i sve ono što ga uzrokuje, jer on jedini povezuje misli i postupke. Razumeš?
-Otprilike – dodala je mrzovoljno, osećajući da će sad uslediti konačni udarac protiv koga neće imati dovoljno jak argument – I šta je tu problem?
-Pa problem je to što mešaš filozofske i psihološke pojmove. Istina je ono što jeste. A to što ja mislim ili što ti misliš, to su samo naše interpretacije. Posledice našeg psihičkog razvoja i trenutnog duševnog stanja. Kao neka pesma koja se sastoji od raznih zvukova tačno određene visine i dužine, ali ja je čujem drugačije od tebe, jer ne raspolažimo istim čulnim mogućnostima, bili smo izloženi različitim uticajima, a i učili su nas ljudi koji su takođe različito čuli.
Namrštila se.
– Pa to bi onda značilo da istinu nijedan čovek ne može da dosegne, jer smo ograničeni sopstvenim mogućnostima, to jest, nemogućnostima.
-Tako nekako.
-Pa ko onda određuje da je ta “objektivna istina” zaista istina? Taj neko ne može onda biti čovek. Ta tvoja teorija je opasna jer zahteva uvođenje božanstva.
-Zanimljiv zaključak, ali nema potrebe za tim. Postoji praktičnije rešenje. Ljudi se sastanu, razmene iskustva i pronađu rešenje koje je najbliže objektivnom. I onda ga svi prihvate.
-Znači nekolicina treba da određuje šta je istina? Ili većina? Hm. To me sve podseća na politiku.
-Sviđa mi se kako ti mozak radi. Inače, solidno su te nakljukali pesimizmom. Što ne znači da si u pravu.
Osetila se poniženo ovom rečenicom koja je mirisala na ironiju. Kao da je, u stvari, nipodaštavao njen um i njena razmišljanja. Iznervirala se i izgubila kontrolu :
-Odakle ti pravo da se postavljaš kao neko ko sve zna? Šta ti misliš da si? I zar i ti nisi pesimista? Da toliko veruješ u društvo i dogovore, ne bi tako psihotično žudeo za slobodom.
Nije odgovorio na to. Ako je i postojala neka unutrašnja borba u njemu u tom trenutku, ona nije mogla da je prepozna. Ćutao je par sekundi, a onda se opet nasmejao :
-Ti se baš ne predaješ lako.
I dalje se smejao i posegnuo je za njenim usnama.
Izmakla se i okrenula glavu na drugu stranu.
-Šta je bilo?
-Ništa.
-Ništa? Duriš se kao dete od šest godina.
-A ti si oličenje savršenstva i preciznog obračuna – siknula je pakosno – Izračunao si da je moje emotivno stanje ekvivalentno ni manje ni više nego detetu od baš šest godina – naglasila je ovo šest i pri tom ga pogledala sa toliko ljutnje, da nije mogao da odoli i počeo je grohotom da se smeje.
-I šta je sad smešno?
-Pa smešna si.
-Je l’ tako?
-Smešna i simpatična. I slatka mnogo. Dođi da te cmoknem.
-Neću. Imam pravo da se ne slažem s tobom! Imam pravo da imam svoje mišljenje!
-Naravno da imaš.
-Zašto onda uporno hoćeš svoje da mi nametneš?
Naglo se sneveselio. Senke su se vratile na njegovo lice.
-Samo smo pričali. Mislio sam da voliš da diskutuješ.
-Volim. Ali ti si tako napadan…I znaš da mrzim kad si ironičan.
-Nisam bio ironičan.
-Jesi. Znam da jesi.
-Iva, molim te…Zaista nije trenutak za svađu. Teško mi je i ti me sad još dodatno ubijaš. Hajde da radimo nešto lepo. Hajde da budemo srećni i opušteni. Je l’moze?
Postidela ju je ova molba i pomirljivi ton kojim je reagovao na nastup njenog besa. Pogledala je u zaobljene vrhove svojih čizama. Možda je zaista sve pogrešno protumačila jer se osetila ugroženo?
-Izvini – jedva čujno je izustila.
-Ne mari.
-Izvini, stvarno. Bila sam na klizavom terenu. Osećala sam se ugroženo. Ne poznajem temu dovoljno, samo sam iznela svoje mišljenje.
-Oboje smo bili na klizavom terenu.
-Uplašila sam se da ćeš me ubediti argumentima koje si navodio…Uhvatila me panika…
-Pa i da te ubedim, šta je tu strašno?
-Strašno je. Strašno je kad te ubede u nešto u šta ne veruješ.
-Iva, ako u nešto ne veruješ, onda nisi ubeđen.
-Ej, ajd sad dosta, stvarno. Pući će mi glava.
-Dobro. Al’ ja moram da te poljubim.
-Nemoj! Nisam raspoložena!
-Ma jesi!
-Nisam. Nećeš valjda da me ubeđuješ da jesam? – izazivala je.
-Neću. Nateraću te da me poljubiš.
I pre nego što je uspela da se snađe, čvrsto joj je stisnuo ruke i privio je uz sebe. Otimala se kao lavica uhvaćena u zamku. Neki inat se uvukao u nju i nije joj dao da se prepusti. Batrgala se sve dok ga nije naterala da je pusti, da je ne bi povredio.
-Kakva se tu furija probudila u tebi? – čudio se.
Odvojila se od njega, tresući se kao prut, a onda je iznenada počela da plače. Jecala je isprekidano i histerično. On je ćutao, potpuno zbunjen. Obratio joj se tek kad se primirila.
-Šta je to bilo? Zašto si plakala?
-Ne znam.
-Kako ne znaš?
-Ne znam. Valjda od frustracije.
-Zbog mene?
-Ne..Ne znam. Zaista ne znam.
Onda se, neočekivno, sama pribila uz njega.
-Šta je sad to? – Andrej nije prestao da se zbunjuje.
-Mazi me – prošaputala je.
-Da te mazim? A ako se opet rasplačeš?
-Neću. Samo budi nežan prema meni.
-Dobro.
Kad su konačno zaćutali, oboje su se osetili mnogo bolje. Njihova koža je trenutno jasnije dočaravala istinu nego uši i jezici. A i noge su se ukopale u navlaženi beton. Ništa im nije preostalo nego da osluškuju tišinu i veruju svojim telima.
