11. poglavlje
Andrej nije vidljivo tugovao. Nije plakao, nije se zatvarao u sebe. Naizgled, sve je ostalo isto. Ali nešto je u njemu bilo drugačije, Iva je to jasno videla. Preko očiju mu se povremeno navlačila neka tvrda skrama. Iako je i dalje bio oličenje samokontrole i nije dopuštao sebi da se nervira zbog sitnica, primetila je da upada u drugu krajnost. Sve češće je vidala neki grozničav sjaj u njegovim očima, neku divlju euforiju. Nije joj govorio o svom unutrašnjem stanju, ali plavetnilo njegovih očiju u tim trenucima je ličilo na zastrašujuće, nezaustavljive talase koji prete da je poklope i slome. Plašio ju je taj pogled.
Oktobar je bio na izmaku. Sve češće je duvao neki hladan vetar, donoseći miris daljina, miris neke iskonske čežnje za nepoznatim i neotkrivenim. Zvono na terasi se ljuljalo i proizvodilo prodornu zvonjavu. Dvorište i brda u daljini kupali su se u eksploziji crvenih i žutih tonova. Andrej je voleo opalo lišće i nije joj dopustio da ga pomete kad je ponudila. Doduše, i njena ponuda je potekla od navike, jer je njena majka stalno insistirala na sakupljanju lišća u jesen i nervirala se zato što po ceo dan opada i pravi haos. Majka je maštala o urednom dvorištu gde je sve pod konac namešteno. Potajno se naslađivala zamišljajući šta bi majka rekla o njenom sadašnjem načinu života. I Noć veštica je bila blizu. Iva je jednom prokomentarisala da je njegova strašila neodoljivo podsećaju na taj praznik. On se nasmejao. Učinilo im se zabavno i nekako logično da taj dan obeleže. Kad je deda umro,pomenula je da bi moglo da ga povežu sa Danom mrtvih, koji je padao dan nakon Noći veštica. Svidela mu se ta ideja.
Počeli su sa intenzivnim pripremama. Andrej je izdubio tri tikve i svakoj je izrezao drugačije oči, nos i usta. Sva lica su bila strašna i iskežena. U šupljine su stavili sveće. Od bele gline je oblikovao lobanju. Imala je glatko, belo teme, šupljine umesto očiju i nosa i isturenu donju vilicu načičkanu zubima. Lobanju su postavili na ognjište u denvnoj sobi. U očne šupljine su joj stavili dva crvena cveta, a još nekoliko su nabacali svuda oko nje. Andrej ih je doneo iz dvorišta svojih roditelja kod kojih je svratio tog dana, u povratku sa groblja. Iz torbe je izvadio i dve neobične maske. Jedna je bila zelena, sastojala se od imitacije lišća. Lišće je bilo izrađeno od nekog čvrstog materijala i uokvirivalo je proreze za oči. Druga je predstavljala glavu lisice. Topli, smeđi tonovi ,male, elegantne uši i fina, izdužena njuška. I naravno, iskošeni prorezi za oči sa nacrtanim trepavicama. Iva je bila ushićena.
-Odakle ti ovo? – uskliknula je,razgledajući ih.
-Ma Lana mi nabavila iz pozorišta. Sviđaju ti se?
-Prelepe su! Mnogo mi se sviđaju! Koja je moja?
-Pa, očigledno lisica – nasmejao se Andrej – Ti ćeš da budeš prelepa šumska lija, a ja bog šuma, tvoj zaštitnik.
-Lepo, lepo. Pa šta ćeš da radiš sa mnom? Vijaćeš me po šumama, pošto je kriza, pa moraš da me pojedeš, umesto da me braniš?
-Vijaču te, to je tačno. Ali ne da te pojedem, već da te oženim.
Zbunila se na trenutak, a onda izustila :
-Otkad su lisica i bog zaljubljeni par?
-Oduvek, što se mene tiče – rekao je zagonetno.
-Ne ide to – dobacila je odlučno, navukavši masku lisice – Tvoja žena bi trebalo da bude boginja. A ja sam samo jedno lukavo stvorenje koje je zavelo šumskog boga da bi mu svojim poljupcem podario besmrtnost. Obična sponzoruša.
-Grešiš ako misliš da je bog šuma stvorenje koje zraci samo anđeoskim vrlinama.
Sad je i on navukao masku. Pokrivala mu je čelo i pola obraza. Prorezima uokvirene oči delovale su skoro bajkovito lepe.
-Zajedno ćemo vrebati kokoške po selima – nastavio je – Sladićemo se njihovim mesom, usta će nam biti crvena od njihove krvi.
-Jao, to zvuči jezivo.
Nasmejao se i prekrstio ruke na grudima.
-Za nas, šumska bića, to je prirodno. Uostalom – dodao je, odlažući masku – Noć veštica je, nije zanimljivo ako nema bar malo krvi i strašnih priča.
-U pravu si – rekla je i sama skidajući svoju masku i smejući se.
-Evo ti i ovo, što si trazila – rekao je,dobacujući joj kesu u kojoj se guralo nekoliko papirnih džakčića.
Čokolada, šećer, vanila…Sve je bilo tu.
Trideset prvog su odradili konačne pripreme. Iva je napavila kolače od višanja. Posebno je napravila keksiće od bundeve. Neki su bili u obliku pravougaonika, zaobljenih na vrhu. Na svakom je pomoću čokolade i čačkalice ispisala reč RIP. Drugi su ličili na čovečuljke raširenih ruku, praznih tamnih očiju i usta razjapljenih u krik. Pažljivo je isekla mekano testo na kockice, a onda u svaku kocku, pomoću čačkalica, zabola po jedan keksić. Tako su se na tanjiru naizmenično ređali napušteni grobovi i uznemireni duhovi. Kuhinja se meškoljila u slatkim mirisima. Napravila je i pitu od tikava, a naposletku je iz frižidera izvadila ohlađeni čaj od majčine dušice, sipala ga u prozirne čaše i u svetlu tečnost spustila po jedno razrogačeno, plavo oko od šećera, ukrašeno sitnim, crvenkastim žilicama. Tikve su raspoređene po kući. Najveća i najlepša je stajala u dnevnoj sobi, pored lobanje. Druga je bila u hodniku, pored lampe u obliku mašine za meso, a treća su smestili na terasu. Kad je pala noć, upalili su sveće i stavili maske. Na uši je okačila narandžaste minđuše koje joj je poklonio. Osećala je neko treperavo uzbuđenje. Sav taj ambijent je sad nalikovao na najlepšu bajku. Nikad nisu bile za nju klasične bajke, niti jasna i nametljiva podela na dobro i zlo. Dobro je moralo biti začinjeno sa malo mraka i bizarnosti, sa malo ljuljanja i ambivalencije, ali bez suštinskog iskakanja iz moralnosti, neone ljudske, već prirodne. Zlo je moralo imati svoje objašnjenje, duboke razloge koji ga doduše nisu mogli opravdati, ali su mu mogli dati izvesnu lepotu, uprkos strahotnosti.
Ogrnuli su džempere i izjurili u prohladnu noć. Zalutali cvrčak je izvodio svoju poslednju predstavu. Svetlost je titrala iza bundeveinog osmeha na terasi. Kad bi dunuo vetar, plamen sveće se povijao i trouglaste oči bi se skoro ugasile. Ali fitilj se nije predavao tako lako. Kad bi minuo vazdušni talas, plamen bi još jače i veselije zatreperio, pucketajući.
-Ovo je kao najlepša bajka! – izgovorila je svoje malopređašnje misli, nameštajući oko ušiju pera koja su se razletela.
-Sviđa ti se da živiš u bajci? – upitao je, dodirujući dlanom tvrdu lisicinu slepoočnicu.
-Aha. Zabavno je. I magično. Ovde je uvek magično.
Povukao je ruku ka sebi, i dalje je netrmice gledajući u polumraku. Oči su mu skoro nepodnošljivo sijale kroz iskošene proreze. Nežnost joj je oduzela snagu. Ruke su joj malaksale i bespomoćno su visile pored tela. Nije imala snage da posegne za tim bićem koje je svetlelo u mraku. Nije imala snage da se baci na njegove grudi i zaplače. Zaplače od sreće. Uzbuđenje, slatko do granice bola, pulsiralo joj je u grudima i polako se spuštalo do stomaka, u kom je odjednom sve uzavrelo i buknulo životom, a onda sve niže, do međunožja. Stresla se ne bi li oterala tu napetost. Osvrnula se neodlučno oko sebe. A onda je bez reči klisnula u mrak. Već je poznavala dvorište iza kuće, pa se snalazila bez većih problema. A i noć je bila nekako svetla. Džimi je divljački zalajao kad je proletela pored njega poput duha. Od svojih koraka nije mogla da čuje njegove. Nije znala da li je prati. Želela je. Zaustavila se tek u voćnjaku. Okrenula se. Nikog nije bilo. Kapija je zjapila otvorena baš kao što ju je ostavila. Uhvatila se za grudi da povrati dah. Onda ju je neko povukao za drugu ruku. U magnovenju suočila sa očima šumskog boga uokvirenim lišćem.
-Lijo, konačno si dolijala! – uzviknuo je smejući se.
Noć je poprimila tople nijanse.
-Šumski bože, oprosti što sam bežala od tebe. To je bilo jače od mene – i sama se nasmejala i dalje duboko udišući vazduh.
-Ti baš voliš da bežiš. U stvarnosti ili u fantaziji.
-Znaš kako kaže Pepe le tvor : žene beže zato što žele da budu uhvaćene.
-Dakle ti želiš da budeš uhvaćena? – upitao je.
Pitanje joj se učinilo nekako previše ozbiljno.
-Možda – pokušala je da bude vragolasta, ali on se samo beživotno nasmejao.
-Dobro – trgao se posle nekoliko sekundi odsutnosti – Šta lija želi da ovaj šumski bog sad učini za nju?Želiš li da ti donesem slasni obrok? Želiš li da te povedem u svoju pećinu da se ogreješ?-deklamovao je teatralno.
-Može, povedi me, pružam ti ruke – odvratila je istim tonom – Zgrabi me, povedi me sa sobom, tvoja sam.
Lice mu se naglo uozbiljilo.
-Stvarno želiš da te zgrabim?
-Aha.
-Ok.
I zaista ju je zgrabio. Uzeo je u naručje i podigao od tla.
-Hej, šta to radiš, golicaš me – batrgala se, gušeći se u smehu.
-Pa htela si da te zgrabim, šta se sada buniš?
-To je bilo u prenesenom značenju!
-Ja sam bog šuma. Skoro zver. Ja sam sirovina. Sve shvatam bukvalno. Nemoj ti meni o tamo nekim prenesenim značenjima da pričaš! Ništa ti ja to ne razumem!
Iva se smejala kao luda. Njen smeh je odjekivao kroz noć. Na kraju se prepustila i dozvolila mu da je na rukama odnese do terase. Tu ju je spustio. Osetila je nalet inspiracije.
-Hoćeš večeras da igram za tebe? – upitala je pomalo se snebivajući.
-Da igraš?
-Pa da…Rekao si da bih trebala ponekad da se prepustim nekoj ulozi koju sama sebi zabranjujem.
-Onda hoću.
Pogledali su jedno u drugo i nasmejali se. Znali su da će će biti komično. U dnevnoj sobi je bilo toplo. Andrej se izvalio na kauč i zasvirao. Iva je stajala ispred ognjišta i čekala da je ponese melodija. I melodija je jeste nosila, ali joj se svaki pokret koji bi napravila činio smešan. Nije mogla da se opusti.
-Ne mogu ja ovo – odmahnula je rukom.
-Obećala si! – zarežao je.
-Nisam obećala.
-Jesi. Sad ne možeš odustati. Moraš igrati za mene, makar ispala budala.
-Neću da se osećam kao budala!
-Moraš nekad preduzeti i neki rizik. Možda ti i uspe.
-Ma neću – uzviknula je panično, sela na kauč i prekrstila ruke na grudima.
Ostavio je gitaru i približio joj se.
-Pa šta je bilo? – pomilovao joj je ivicu usne školjke.
-Ništa – odbrusila je.
-Eto, opet počinjemo – rekao je rezignirano.
-Ne počinjemo ništa. Samo neću da se osećam kao budala.
Podigla je svoje lisičje oči prema njemu.
-Neću da misliš da sam smešna.
-Ne mislim da si smešna.
-Rekao si mi da sam smešna.
-Pa smešna si mi sad, kad se tako duriš. Nisi mi smešna kad igraš.
Privila se uz njega. Zagrlio je. Bilo je tako toplo na njegovim grudima, kao u materici. Nije mogla da igra za ovog Andreja kog je toliko volela, sa kojim se osećala tako divno i sigurno i koji je lučio toplinu. Sa njim je mogla da se mazi, mogla je sa njim da priča o svemu, mogla je da se smeje i zabavlja sa njim, mogla je i da vodi ljubav sa njim i doživljava višestruke orgazme, ali nije mogla da pleše za njega. Nije mogla da bude potpuno senzualna. Nije mogla da se izgubi u sopstvenoj seksualnosti. Htela je da igra za onog Andreja koji ju je gledao onako čudno na terasi pre nego što je pobegla. Onako duboko i potresno. Za onog Andreja koji je bez razmišljanja pojurio za njom da je uhvati. Za onog Andreja koji je ponekad zanemarivao svoje planove i prepuštao se stihiji. Za Andreja koji je plakao kad mu se vratila. Za Andreja koji ju je stavljao pred izazove i terao da istražuje svoje skrivene instinkte. Za Andreja opsednutog žetvenim ludilom. Ali taj Andrej je bio fantom. Pojavljivao se kad to najmanje očekuje i nestajao isuviše brzo. Nije uspevala da ga uhvati. A možda je taj Andrej takođe tražio neku drugu Ivu? Možda se i on pojavljivao onda kad je i ona sama postajala neko drugi?Možda bi ga dozvala u tim trenucima, a onda oterala kad bi se vratila u svoje standardno biće? Ali ko je bila ta druga Iva koja je budila najdublje instinkte i osećanja u njemu? Pomislila je kako je čudno što ona to ne zna. Svaki čovek bi trebalo to da zna. A eto, ona nije znala. Baratala je svojom harizmom i seksualnošću potpuno sponatano, dozirala je impulsivno, bez suštinskog znanja i svesti o tome. Detinjasta i neznalica, taj opis joj je savršeno odgovarao. Slabo je poznavala samu sebe, a još slabije je razumevala kakav utisak ostavlja na druge ljude.
Nakon dužeg razmišljanja, odbacila je te misli. Tek tad je postala svesna njegovog pogleda na sebi. Verovatno ju je sve vreme posmatrao.
-Šta bih dao da znam o čemu trenutno razmišljaš! – dobacio je uz osmeh.
-Ni o čemu posebnom. O tome kako ne bi bilo loše da imaš televizor ili kompjuter, pa da sad odgledamo neki strašan film.
Namrštio se ispod maske, ne odgovorivši.
-Pa stvarno – nastavila je – To nema veze s novcem. To je umetnost.
-Naravno, ima filmova koji mogu da se nazovu umetničkim – složio se – I nemam ništa protv njih. Štaviše,volim ih.
-Ali?
-Ali to je jama bez dna. Ponuda i potražnja. Stalna potreba koja raste i koju ti sistem zadovoljava na razne specifične načine.
-Ne razumem?
-Znaš i sama da je danas filmska industrija u stalnoj ekspanziji. Snima se širom sveta, u svakoj državi, ima mnogo režisera, mnogo glumaca, mnogo producenata. Slično kao i sa muzikom. Sve se radi masovno, industrijski, štancuje se i stavlja u promet. Retki umetnički projekti su takođe podložni roku trajanja, jer gle, samo što se jedan pročuje, sledeći nailazi. Nema zastoja, kao na fabričkoj traci. Ne žalim da dajem svoj doprinos tome. A pored toga, ta strast vuče za sobom i mnoge druge stvari, stalno potrebu za kupovinom, ili za stalnim pristupom internetu radi skidanja, plaćanjem članarine u dvd klubovima, ulaznica za festivale i tako dalje. Ne želim da budem deo nečega što će me stalno povezivati sa sistemom i njegovim pipcima koje gura u sve, pa i u umetnost.
Iva ga je gledala prilično zbunjeno.
-Mislim da preteruješ. Previše si isključiv.
-Možda, ali moram da budem isključiv. Ako popuštam, gubim nit koja me vodi i sve za šta sam se borio sve ove godine propada.
Ćutala je. Šta je mogla na to da odgovori.
Nakon nekog vremena, opet je progovorila :
-A ako bi se u tvom gradu održavao neki festival na koji bi ulaz bio besplatan?
-Opet ne bih otišao.
-Zašto?
-Jer to ne menja činjenicu da su filmovi proizvod potrošačkog društva. Jedan festival sa besplatnim ulazom ništa neće promeniti.
-Uopšte nemaš želju da gledaš filmove?
-Ne. Odgledao sam ih dovoljno u prethodnom životu – našalio se.
-Ne želiš ni da čuješ novu muziku?
-Ne.
-Ne zanima te pravac u kom ide svet? Nove vrste, novi vidici, novi pogledi na stvari, ništa?
-Ne. Ja imam svoj svet i njega uređujem po svojim željama. Uostalom, suviše si mlada da bi shvatila da se nakon određene granice, sve stvari ovog sveta ponavljaju, samo se mešaju na nove načine…Sve je već viđeno.
-Nisam baš toliko mlada – planula je-I ne mogu da razumem tvoju želju da konzerviras svet. To je strašno.
-Ali Iva – okrenuo se prema njoj, a oči uokvirene lišćem su ponovo bile nestvarno lepe – Ja ne želim da konzerviram svet. Ja samo ne želim da trčim za njim i igram po društvenim pravilima. Moj svet nije konzerviran. Otvoren je za promene, ali one koje ja uvodim. Ne one koje mi drugi nameću.Razumeš?
-Da, ali šta može jedan čovek sam da uradi?
-U tome je poenta. Zašto moram bilo šta da uradim? Zašto moram da postignem uspeh? Zašto moram da ostavim trag? Zašto ne mogu samo da postojim na ovom svetu i živim život onako kako želim? I kad umrem, mene više nema i potpuno je svejedno da li me se neko seća ili ne. Programirani smo da tragamo za večnošću – dodao je, opet se malo namrstivsi – A možda bismo trebali prosto da budemo to što jesmo. Smrtnici. Ljudi.
-A šta je sa drugim ljudima? Razmišljaš samo o sebi. Zar ne poželiš nekada da promeniš nešto, da pomogneš nekom da živi bolje?
-Naravno da poželim. Trudim se u skladu sa svojim mogućnostima.
-I u skladu sa svojim ciljem – dodala je prekorno.
-Naravno – uzdahnuo je.
-Hm.
-Hajde da završimo sa ovim napornim razgovorom – rekao je, skidajući masku.
Opet nije ništa rekla. Nije mogla da ga razume. Ni on nije mogao da razume nju. Razlike među njima su počele previše da bodu oči. I nisu bile bezazlene. Osetila je kako joj očaj steže grudi. Zadržavala je suze koje su besomučno navirale, tražeći da ih pusti u spoljašnji svet.
-Znaš, ako baš toliko voliš filmove, možemo sami da ih snimamo – rekao je, ponovo se osmehujući.
-Sami?
-Pa da. Znaš sa rečima. Napiši scenario .Ja znam sa kamerom. Kupićemo jednu, to je jednokratni trošak. Iskoristićemo to što smo silom prilika još uvek povezani sa svetom, makar delimično. Toliko mogu da rastegnem zidove, zbog tebe ću to rado učiniti. Samo nemoj da plačeš.
Nežno joj je pomilovao obraz.
-Ne plačem.
Klimnuo je glavom.
-I ne treba.
Nije htela da pokaže koliko je ganuta, a opet, nije mogla da izdrži. Sakrila je oči na njegovom ramenu. Nije znala koliko je to rešenje delotvorno, ali bila je srećna što ga je ponudio. Bio je to mali, skoro beznačajan kompromis, ali ona je bila zahvalna. Bila je srećna što je bar deo svoga cilja podredio ljubavi.
