13. poglavlje
U danima koji su sledili, njihov odnos je postajao sve zategnutiji. Nisu više pričali o spornoj temi, ali ona je sve više uzimala maha i gutala sve više prostora između njih, pretvarajući ljubav u prazninu. Iva je opsesivno tražila rešenje. Osećala se dužnom da ga pronađe. Obećala je. Obećala je da će sve učiniti da ljubav bude dovoljna. Mučila je sebe danonoćno. Šibala se krivicom. Polivala se prezirom zbog te nemoći koja ju je slamala. Andrej je bio ćutljiv i neraspoložen. Ali nije delovao tužan, niti uznemiren. Kao da je upravo ovo i očekivao. Kao da se unapred pripremio za ovaj trenutak i već imao spreman mehanizam odbrane od bola. A možda zaista i nije ništa osećao? Posmatrala je njegovo lice sa crtama koje nisu izražavale nikakve emocije. Jasno je osećala ledeni dodir njegove gvozdene volje. U tim trenucima bi je uhvatio prkos. Bilo je jasno da on nije spreman da učini nikakav ustupak zbog nje. Zašto se onda ona oseća dužnom da to uradi? Zar zato što nije bila sigurna kako će podneti život bez njega? Zar je toliko slaba? Zar joj je toliko potreban taj čovek da će žrtvovati sebe ne bi li ga zadržala? Znala je, znala je da je to pogrešno.
Postajalo je sve hladnije. Jesenje kiše su sve češće padale. I dalje su spavali odvojeni. Nisu provodili mnogo vremena zajedno, kao nekad. Svako je sedeo u svom uglu i ispunjavao vreme nečim. Hvatalo ju je očajanje. Osećala se kao osuđenik koji čeka smrtnu kaznu. Dan za danom, ona je bila sve izvesnija, a njen život mučno čekanje. Postajalo joj je sve jasnije da neće pronaći rešenje. Njen organizam nije mogao da prihvati tu činjenicu. Podivljali talasi očaja rasli su u njoj, kidali joj grudni koš, uspaljivali nerve i dovodili je do ivice ludila. Noću nije mogla da spava. Danju se osećala kao da lebdi visoko iznad tla. Izgubila je mir i koncentraciju. Telo joj je dobilo neku natprirodnu snagu. Uporno je tražilo kretanje. Po suncu, po kiši, po blatu. Ništa nije moglo da je zaustavi. Iz tih dugih šetnji,vraćala se iscrpljena i slomljena, ali san joj nije dolazio na oči. Bludela je po celu noć, prevrćući sve mogućnosti po ko zna koji put. Tek pred zoru bi sklopila oči i utonula u mučan san, iz koga se budila uznemirena. Srce bi joj besomučno lupalo i stezalo se. Čim bi se malo smirilo, noge bi je odvele na još jednu histeričnu ekspediciju. Činilo se da njenim mukama nikad neće doći kraj.
-Pa, jesi li razmislila o svemu? – upitao je Andrej jednog od tih hladnih, kišnih dana kad se vratila iz šetnje, umorna i pokisla.
-Hm – izustila je nekako odsutno, ulazeći u kupatilo i trljajući kosu peškirom.
-Iva – njegov glas je postao blaži, a pogled brižan – Opet se dešava isto. Padaš u neka čudna duševna stanja i iskreno, veoma se brinem za tebe.
-Brineš? – podigla je pogled prema njemu, ali nije bilo sjaja ni topline u njemu.
-Da, brinem.
-Izvini – tiho je rekla.
-Zašto se izvinjavaš?
-Zato što ti otežavam život.
-Nema potrebe da budeš ironična.
-Nisam ironična – slegla je ramenima. Glas joj je bio tup, beživotan – Zaista to mislim. Zaista ti otežavam život.
-Iva! – uhvatio je za rame i protresao – Odakle ti to da mi otežavaš život?
Lelujala je pod njegovim stiskom kao krpena lutka. Lice joj se iskrivilo u bizaran, klovnovski osmeh, a onda se opet uozbiljilo.
– Pa prosto znam. To je zato što ja nisam normalna devojka. Jesi li ikada pomislio da ćeš sresti i voleti osobu kao što sam ja? Osobu koja se toliko plaši? Osobu sa toliko unutrašnjih sukoba? Osobu sa kojom ne možeš normalno da živiš, niti da se raziđeš? Osobu koja od svega mora da napravi dramu? A da si znao da će ovako biti, sigurno se ne bi upustio…
-Iva! – još jednom ju je protresao. Glas mu je zvučao besno i očajnicki – Šta to govoriš, Iva? Zašto kažeš da nisi normalna? Ti si najdivnija devojka na svetu, nikad nisam sreo nikog kao što si ti, u najpozitivnijem smislu, nikad nisam ni mislio da mogu nekog da volim kao što volim tebe. Zašto sada tako ružno govoriš o sebi? I naravno da bih se upustio. Kakav god ishod na kraju bio. Šta god da odlučiš, da odeš ili ostaneš sa mnom, ja ću uvek biti srećan što sam te poznavao i voleo. Ne otežavaš ti meni život, Iva. Ja tebi otežavam život.
-Aha – okrenula je glavu, u neverici.
-Zaista je tako – dodao je tiše – I ako odeš, verovatno ćeš me pamtiti samo po zlu…Kao krutog i bezosećajnog čoveka koji nije hteo da pristane na kompromis zbog ljubavi…
Ćutala je. Naravno, bio je u pravu, kao i uvek. Loša iskustva su potiskivala lepa u njenoj glavi. Tako su je podesili nekada davno, dok je upijala model sveta kakav joj je serviran u njenoj porodici. Podešena da pati, da, to je bila prava Iva. Iva mučenica. Osetila je da mora nekako da se izvuče iz toga. Instinktivno je potražila njegovu ruku, kao ruku spasa.
-A možda… – počela je tiho, skoro šapatom.
-Šta? – pogledao je upitno.
-Možda ipak postoji rešenje…
-Kakvo rešenje?
-Za mene i tebe.
Nabrao je obrve.
-Šta imaš na umu?
-Pa…Možda bih mogla da živim sa tobom u planini…Kao što želiš…Potpuna sloboda…I…Naravno, radila bih sve, njive, voćnjaci, stoka…Sve što treba…I po kući…Možda i deca nekad, zašto da ne…A kad imam vremena, mogla bih da pišem knjige. Šta misliš? Mogla bih da napišem mnogo knjiga!
Nešto u njenim pokretima budilo je uznemirenost. Uzdahnuo je, ne znajući kako da se nosi sa naletom nabujale energije koji je izbijao iz nje.
-Naravno da možeš da pišeš. Niko to ne može da ti zabrani.
-Pa da! – sad je već snažno zamahivala rukama svuda oko sebe – I onda bih mogla da sklopim ugovor sa nekom izdavačkom kućom i tako povremeno da im šaljem gotove knjige. To bi bilo samo povremeno, odnela bih im knjigu, možda se pojavila na ponekoj promociji i tako, i onda se vratila u nas dom u brdima, nazad u potpunu slobodu… A? Šta misliš o tome?
Unela mu se u lice, širom rastvorenih očiju. Divlja nada joj je obojila obraze neprirodnim rumenilom. Stisnutom šakom mu je grčevito stezala prste. Njegovo lice se smračilo. Otrgao se od nje i odstupio par koraka.
-Ne – rekao je odsečno.
-Ne? – upitala je mehanički.
-Ne – potvrdio je – To nije moguće. Kad kidam veze sa svetom, kidam ih potpuno.
Činilo joj se kao da joj se nešto teško strovalilo na glavu.
-Ne razumem… – promucala je.
-Vidim da ne razumeš. Iva, nije važno gde ćemo živeti. I da ostanem ovde zauvek, ne želim da imam nikakve veze sa svetom. Razumeš? A ti…Ako si vračeva skvo, sa njim si i u dobru i u zlu. Ako ti je svet još uvek potreban, ja ne želim da te zadržavam, ni uz pomoć reči, ni uz pomoć bilo kakve magije. Sve je na tebi, Bezimena.
Spustila je glavu. Opet ju je nazvao Bezimena. Uvek ju je tako zvao kad je bio ljut na nju ili je prekorevao. Kao da vraćanjem na taj davni pseudonim želi da podigne zid i uspostavi distancu između njih. Kažnjavao ju je njenim sopstvenim lažnim imenom. Dugo je gledala u pod, bez reči. Osećala je užasan stid. Stid što se toliko razotkrila, što je pokazala toliku želju, što je ta želja ostala neshvaćena i neuzvraćena. Na momente joj se lice grčilo, kao da će da zaplače, ali je uspevala da se kontroliše. Kao da je ogroman kamen pao na nju i potpuno slomio ljušturu kojom se branila od sveta. Ali istovremeno kao da je i oslobodio nešto što je bilo zarobljeno u njoj. Konačno, podigla je lice prema njemu. Iznenadio ju je mir koji je osećala.
-Učinio si sve da mi olakšaš odluku – trudila se da joj glas bude čvrst – Valjda treba da ti budem zahvalna? – dodala je ironično.
Ćutao je i netrmice je gledao. Po ko zna koji put je pomislila kako mrzi njegovu mirnoću i samokontrolu.
-Pa, pretpostavljam onda da je vreme da se pakuješ – rekao je neočekivano hladno.
Kosnula ju je ova rečenica, ali nije htela da to pokaže.
-Da, vreme je.
Ali nije odmah otišla. Još neko vreme je gledala u pod pored njegovih stopala, kao da se premišlja, kao da želi još nešto da kaže.
-Vreme je… – konačno se pokrenula, a preko lica joj je preleteo kratak, nesiguran osmeh-…da krenem u potragu za svojim imenom. Sumorna i sama – dodala je tiho, prisetivši se pesme koju je napisala pre izvesnog vremena.
-Molim?
-Ništa, ništa. Idem – odmahnula je rukom i ustrčala uz škripave stepenice.
Dok se pakovala, pitala se sa zebnjom kako li će izgledati trenutak rastanka. Nije mogla da zamisli da ga zagrli, a ni da ode tek tako, bez reči, bez dodira, bez značajnog pogleda. No, on joj je još jednom olakšao. Jednostavno je negde otišao. Nije ga bilo u kući, niti u dvorištu. Znala je da ne vredi da ga traži. Sačekala je da se približi vreme polaska lokalnog autobusa, pa je krenula niz puteljak. Kukuruzne stabljike su bile već potpuno suve i izlomljene. Sa glavnog puta se još jednom okrenula prema kući i osetila snažan deža vu. Kao da je već jednom stajala ovde i donosila ovu istu odluku. I začudo, nije se osećala kao da odlazi, već kao da je samo izašla u šetnju. Kao da će se za koji sat već vratiti i ponovo uroniti u čaroliju i sigurnost tog doma i Andrejevog zagrljaja. Ovo osećanje je preplašilo. Ubrzala je korak. Nije želela da je više ista pokoleba. Više nije bilo povratka, ne bez konačnog gubitka dostojanstva.
U autubusu je bilo puno ljudi, a njoj je bilo neprijatno što vuče tolike torbe. Već sutra će verovatno svi oni znati da ona više ne živi u njihovom selu, sa ‘ludim Miretovim sinom’. Prisetiće se kako su je sreli danas natovarenu stvarima i povezaće to. Verovatno će i nagađati šta se desilo između njih. Izmišljaće moguće i nemoguće verzije. Nije želela da razmišlja o tome. Bilo je previše naporno za ovako težak dan. Sišla je na autobuskoj stanici i kupila kartu. Nije bilo kolebanja u njoj, niti neke velike patnje. Kao da nije kraj, kao da nije sve gotovo. Kao da njen život već od sutra neće postati potpuno drugačiji. Pomislila je da potrazi Lanu, da pokuša da joj objasni situaciju, ali nije to učinila. Zašto, kad je ovog puta zaista gotovo? Više nije bilo važno šta će Lana misliti o njoj. Ni njegovi roditelji. Ni bilo ko.
Kad je autobus krenuo, nije osetila bol zbog odvajanja, kao prošli put. Samo je neka tiha tuga osenčila njene oči. Posmatrala je te ulice kao da ih ne vidi poslednji put, bez nostalgije, bez sentimentalnosti. A kad su minuli kraj table sa imenom Andrejevog grada, nije osetila kao da su zauvek odsekli i odstranili jedan njen deo, kao prethodni put kad je odlazila. Jasno je osetila kako se nešto u njoj podvojilo. Ovog puta, jedan celoviti deo nje je ostao tu,zauvek.
