15. poglavlje
Prvog januara je vodila grčevitu borbu sama sa sobom. Već drugog je uhvatila sebe zgrčenu na sedištu prilično zagrejanog autobusa. Mraz je prethodne noći iscrtao neobične, kitnjaste šare po prozoru, pa jedva da je ista videla kroz njega. A i nije joj bilo važno. Napolju ionako nije bilo ničeg sem bledog neba, snežnih polja i smrznutog autoputa. Ništa nije ni mogla da vidi od silne žudnje koja joj se zavukla pod kaput i izazivala drhtavicu, premda je bilo toplo. Sve slike iz njenog uma kao da su bile razmrljane jednim grubim potezom nevidljive četkice. Sa unutrašnje strane kapaka, kao i kad ih rasklopi, videla je samo belinu koja je proždirala sve. Njene misli, njena osećanja, njenu samokontrolu. Ostao je samo ogoljeni instinkt koji se prikačio za njene noge poput okova i vukao je tamo gde više nije smela da ode, gde više nije imala nikoga, gde više ništa nije bilo njeno. Nije mogla da mu se odupre, premda se osećala kao da nepobitno tone ka sopstvenom dnu.
Plašila se da je ne prepozna neko od Andrejevih poznanika, pa je navukla kapuljaču preko glave i čela. Nesigurnim korakom iskoračila je iz autobusa. Čizme su joj upale u prljave grumenove snega na autobuskoj stanici. Bila je skoro pusta. Nekoliko ljudi u debelim jaknama, zabrađenih šalovima, ukrcalo se ćutke u autobus iz kojeg je upravo izašla. Ispratila ih je pogledom. Nije mogla da se pomeri. Noge su joj odjednom postale teške. Besmisao je izvirao iz svakog atoma oštrog vazduha koji je udisala. Osetila je neku iskonsku usamljenost. Neku tugu koja poražava i u kojoj je skoro uživala. Da, znala je, znala je da neće videti Andreja. Znala je da se neće usuditi da još jednom zakuca na njegova vrata. Još više je patila zbog toga što mu je bila tako blizu, a ostajao je nedostižan. Ali bilo je neke prožimajuće lepote u toj patnji, nekog orgazmičkog lebdenja na ivici između sna i jave.
Taksisti su čekali na stanici retke putnike. Nasumice je izabrala jedan automobil i sela u njega. Izgovorila je ime sela u koje treba da je odveze. Osetila se ogoljeno, te je spustila lice i navukla kapuljaču skoro preko celih očiju. Šta ako taj taksista zna ko je ona? Možda poznaje Andrejeve roditelje, čak i njega samog. Šta ako zna da je između nje i Andreja sve gotovo i potpuno je svestan da je njen potez očajnički? Šta ako je baš u ovom trenutku, dok pali motor i uključuje taksimetar, sažaljeva? Šta ako zna da je došla samo da bi izdaleka osmotrila taj svet u kom je nekada bila srećna, pokušavajući da opet dočara sebi to osećanje i još dublje se rani njime?
Ali to je ipak bilo malo verovatno. Taksista nije ničim odavao utisak da je poznaje. Pokušao je da uspostavi komunikaciju s njom, ali je odustao videvši da nije raspoložena. Pustio je neku laganu muziku. Skupila se na zadnjem sedištu što je više mogla. Knedla u grlu je sve više rasla sa svakim pređenim kilometrom. Još teže je postalo kad je ispod naslaga snega počeo da izbija poznati ambijent. Prepoznavala je drveće i kuće u daljini. Jedina razlika je bilo to što više nije bilo kukuruza. Osetila je paniku. Nije smela da zaustavi kola baš na raskrsnici. Nije se setila da neće biti kukuruzne šume da je zaštiti.
-Stanite ovde – skoro je jeknula.
Naglo je skrenuo i zaustavio kola. Nije se okrenuo. Uhvatila je njegov pogled u ogledalu. Znala je da je preteranom reakcijom privukla na sebe neželjenu pažnju.
-Ovde ću izaći – dodala je malo smirenije.
Klimnuo je glavom. Platila je, otvorila vrata i izašla. Vazduh je i dalje bio hladan i oštar, ali to joj je sad prijalo.Rasterivalo je njene opsesivne misli, vraćalo je u stvarnost. Osećala je taksistin pogled na sebi. Smetao joj je. Taman je krenula da se probija kroz razrovani sneg, kad je začula uzvik :
-Hej!
Okrenula se. Taksista joj je mahao kroz prozor.
-Da vas sačekam?
Htede da kaže ne, ali se setila da nema drugog načina da ode odavde brzo, osim ukoliko ne želi da pešaci.
-Sačekajte – dobacila je klimajući glavom i nastavila da korača. Ubrzo je ugledala Andrejevu kuću. Pretrnula je od glave do pete. Između kuće i puta sada je dremala čistina pod snegom. Noge su počele da joj se tresu. Kolena su postala slaba, kao da će se svakog trenutka prelomiti. Možda on baš sad gleda kroz prozor. Sigurno već može da je vidi. Možda mu se čini poznata njena silueta u crnom kaputu, tako tamna spram beline koja je okružuje. Ako se još malo približi, možda će mu odmah biti jasno da je to ona. Možda je trebala da sačeka da padne mrak.
Brzo je navukla šal preko usta i nosa i učvrstila kapuljaču. Iako se osetila malo sigurnije, ipak je sve sporije koračala. Dah joj je zastajao u grlu. Damari srca postajali su sve usporeniji i dublji. Bacala je kratke poglede ka njegovim prozorima.
-Da li je uopšte tu? – prošlo joj je kroz glavu.
Možda nije. Možda se zauvek odselio negde, a ona ne zna gde. Možda u onu ruševnu kuću u brdima. Ova misao je odjeknula u njenoj svesti poput šamara. Mahinalno je pogledala prema krovu. Iz dimnjaka se vio oblak dima. Zacelo je tu. Naglo je zastala. Nije se usuđivala da ide dalje. Osvrnula se oko sebe. Bilo je nečeg skoro pretećeg u toj tišini koja ju je okruživala. Nekog prikrivenog zla koje je vrebalo. Ipak je trebalo da sačeka mrak. Naglo se okrenula donevši odluku. Odlučno je marširala do taksija i srušila se na zadnje sedište.
-Vozite nazad, molim vas – procedila je.
Taksista je nemo poslušao. U tišini su se vozili prema gradu. Htela je da izađe negde na periferiji. Plašila se da ne sretne nekog od poznanika. Ipak, pošto je slabo poznavala grad, odlučila se za drugu opciju. Iskrcala se u centru, platila i taksi je otperjao kroz klizave ulice. Na njima nije bilo mnogo ljudi, ali svako od njih je predstavljao potencijalnu opasnost. Još dublje se zavukla u skrovište svoje kapuljače i šala. Srećom je bila zima i njen pokušaj da se sakrije nije bio toliko očigledan. Delovalo je da se, kao i drugi ljudi, pokušava sakriti od zime, a ne od njih. Ulice su bile okićene. Ljudi su promicali. Smrznuti psi su drhtali na ulazima u prodavnice. Na prozoru jedne kuće koja je gledala na ulicu videla je mačku. Bila je velika i crna, zgrčena na simsu okovanom ledom. Osetila je neku povezanost sa tim bićem. I ona je tako sad hodala ulicama okovanim u led, usamljena i u grču. Zastala je i doviknula joj :
-Mac!Maco!
Mačka je prvo mrdnula ušima, a onda se lenjo okrenula. Tek tad je uočila da se sa unutrašnje strane prozora nalazi još jedna mačka i gleda napolje. Bila je bela i mirno je posmatrala sva ta dešavanja iz svog toplog, ušuškanog kutka, uokvirenog rustičnim, kariranim zavesama. Iva se sneveselila. Tako možda i Andrej sada posmatra svetlucavu belinu iz topline svoje sobe sa zelenim kaučem i tabureima. On je unutra, ona je napolju. Zauvek razdvojeni nevidljivim staklom, tim neprobojnim portalom koji vodi u neku potpuno drugu dimenziju stvarnosti. Osetila je žudnju, toliko snažnu da se pretvorila u bes. Skoro ga je mrzela zamišljajući ga kako, poput te užasne bele mačke, mirno sedi na tom svom kauču i gleda kako napolju pada sneg, ne razmišljajući o tome kako je njoj, ne znajući da mu je tako blizu. Da, i sneg je u međuvremenu počeo da pada, a ona nije imala kišobran. Nije imalo svrhe skitati ulicama. Morala je odlučiti šta će dalje. Ostavila je za sobom tu čudnu sliku koju su tvorile dve mačke, staklo i karirana zavesa. Sišla je do reke, niz one iste stepenice na kojima je još pre nekoliko meseci sedela sa Andrejem i raspravljala o životu i smrti. Nesputano je tekla, omeđena snežnim obalama. Kao hipnotisana je zurila u brzake. Šum vode je zaglušivao misli. Prepustila se tom zvuku. Pred otvorenim očima joj je iskrsla Andrejeva kućica, izgubljena u belom prostranstvu. Krošnje okićene snegom. Svetlucavi krov. Sivi oblak dima. Unutra je sigurno toplo. I miriše na svežinu. I Andrejeva koža je sigurno sad topla i podatna. Bio joj je tako potreban sada, tako nesrećnoj i promrzloj! U mislima je prislonila svoj obraz uz njegov. Jasno je osetila kako joj koža reaguje na taj zamišljeni dodir. Stresla se i vratila u stvarnost. Belina oko nje je bila tako pusta. Sneg je sve jače padao i hvatao joj se za pramenove koji su virili iz kapuljače. Bilo joj je hladno. Posmatrala je grad na suprotnoj obali. Osetila se nekako jadno i beskonačno usamljeno. Ali morala je odlučiti šta će dalje. Nije joj se išlo kući, a nije znala gde da ode. Možda u neki kafić, da popije čaj? Ali tu bi mogla da sretne nekoga. Lanu, recimo. To nije smela da dozvoli. Možda da prespava u nekom hotelu, pa sutra da odluči šta će i kuda će? To joj se učinilo kao dobra opcija, posebno zato što je ostavljala prostora za još jedan, noćni pohod na Andrejevo imanje.
Nikada ranije nije odsedala u hotelu, ali bilo je manje neprijatno nego što je očekivala. Skoro kao u studentskom domu. Soba je bila kvadratnog oblika, prilično svetla. Prozori su gledali na brda utonula u sneg. Nije to bio neki spektakularan prizor. Suviše beline, suviše praznine. Odvratila je oči i bacila se na krevet. Ipak se bolje osećala sada, daleko od pogleda Andrejevih sugrađana. A i bilo je toplo i krevet je bio udoban i posteljina je mirisala na omekšivač. Umorna od puta, hladnoće i uzbuđenja, neosetno je utonula u san. Kad se probudila u sobi je vladao mrak. Svana je dopirala slaba svetlost. Verovatno je poticala od hotelske ili ulične rasvete. Pridigla se u krevetu. Nije htela da pali svetlo. Bilo joj je prijatno u tom mraku, u mračnoj toplini te sobice. Kroz prozor su se nazirali obrisi brda. Jedno svetlo je mistično treptalo pri vrhu jednog od njih. Ulilo joj je slabašnu nadu. Umotala se u svoj veliki, pleteni šal, navukla kapuljaču preko umršenih vlasi i izašla u noć. Bila je lepa ta noć, nekako kristalna. Nije mogla da nađe bolji izraz od tog. Nebo je bilo tamno i čisto, načičkano zvezdama, vazduh je bio oštar, a sneg je svetlucao i škripao pod nogama. Sad je već jasno osećala kako mrzi svoje noge. Vodile su je i dalje na isto mesto, premda su se okolnosti promenile. Bile su moćnije od razuma, moćnije od ponosa, moćnije od bola. Pitala se otkud nogama tolika moć. Noge bi trebalo da budu robovi.
Na autobuskoj stanici je proverila red vožnje. Autobus je trebao da krene za nekih dvadesetak minuta.Pošto je padao sneg, pretpostavila je da linije nisu redovne kao inače, te je proverila i kad ima povratak. Trebalo je dosta čekati, ali sad nije mogla da razmišlja o tome. A nije smela ni da rizikuje sa taksijem. Posebno se plašila da ne naleti na onog danas. Tek naknadno joj se učinilo da je njegova ponuda da je sačeka bila čudna. Kako je mogao znati da se ona neće zadržavati? Možda je ipak poznavao Andreja?
Nije mogla biti sigurna. Odustala je od razmišljanja. Lakše je bilo tako. Ipak se nesigurno okrenula prema vozilima naređanim nadomak perona. U mraku nije mogla da prepozna auto. Nije se sećala ni kakav je bio. Nije se sećala čak ni boje. Za svaki slučaj se povukla u senku i tu ostala sve do dolaska autobusa. Bio je skoro prazan. Odvratila je pogled od njegove sumorne unutrašnjosti ka svetlucavim poljima pod snegom. Ništa se nije videlo osim tog nejasnog svetlucanja i misterioznog svetla u daljini. Sišla je na ulazu u selo. Brzo je stigla do skretanja ka Andrejevoj kući. Još izdaleka je uočila svetla na prozorima. Izgledala su magično u tom mekom mraku zatrpanom nametljivom belinom. Kao ulaz u jedan potpuno drugačiji, vilinski svet. Malo je oklevala, a onda je odlučno zakoračila kroz utaban sneg. Svetlost je privlačila kao što ulična svetiljka privlači leptire. Nezadrživo i fatalno. Za razliku od leptira, njoj je bilo potpuno jasno da će se opeći, a opet je hitala. Kao da nema drugog izbora. Kao da je ceo svet stao i slio se u te daleke, sanjane prozore. Negde na pola puta je zastala. Začuo se isprekidan, upozoravajući lavež. Džimi je zacelo osetio nečije prisustvo. Uspaničila se. Eto, i na njega je zaboravila, kao i na kukuruze. Na mnogo toga je prosto zaboravila da računa sledeći svoju uvrnutu viziju. Nije smela dalje. Već je otišla predaleko. Džimi je lajao još neko vreme, a onda se umirio. Sve je opet postalo jezivo tiho. Hladnoća joj se iznenada probila do tela. Opet je osetila drhtavicu i poražavajuću usamljenost. Tu, na dohvat ruke, Andrejevi prozori su se kupali u čarobnoj svetlosti. Iza njih je sasvim sigurno bilo toplo. Toplo kao u plodovoj vodi, kao u torbi majke kengura. A njeno telo se treslo od hladnoće, zaglavljeno u tom svetlucavom snegu, pod tim tamnim nebom posutim zvezdanim kristalima. Ledeni vazduh oštro je usecao granicu između njenog i njegovog sveta. Kao staklo što se isprečilo između crne i bele mačke. Jasno je bilo da su povezane ,a opet, jedna drugoj potpuno nedostižne. Pomislila je kako i Andrej možda baš sada sedi pored tople peći i misli na nju, baš kao što je ona mislila na njega. Možda i on oseća hladnoću, uprkos razbuktalom plamenu. Ta misao joj se učinila sasvim moguća, ali nije menjala suštinu stvari. Nije joj davala pravo da ide dalje, da pređe njegov prag i okupa se u njegovoj toplini. Ne nakon što ga je onako bezočno napustila. Odjednom ju je osećanje besmisla steglo poput klešta. Nije bilo svrhe da više stoji tu i smrzava se. Nikakvo se otkrovenje neće desiti, nikakvo čudo. Polako se dovukla do puta. Autobus je trebalo da naiđe tek za nekih sat vremena. Gde da se dene do tada? Nije imala kuda, a bilo je i prilično hladno. Pomišljala je da krene peške, ali bilo je predaleko. Odlučila je da krene u pravcu iz kog je autobus trebao da naiđe. Tako bar neće stajati u mestu, a ni on ne bi trebalo da joj promakne. Nije znala koliko je tako koračala kroz mrak kad se začulo brundanje motora iz daljine, znak da nailaze neka kola. Uskoro su bila sasvim blizu i duga svetla su je zapljusnula zaslepljujućim sjajem. Prošla su pored nje, ne zaustavljajući se. Lice deteta zalepljeno za staklo ostalo je okrenuto u pravcu u kom su je ostavili za sobom. Kao hipnotisana buljila je u to pokretno svetlo koje se sve više udaljavalo. Prešla je prugu i nastavila da koraća kroz tamu. Za tren oka je bila kod table na samom izlazu iz sela. Neposredno iza nje, nastavljalo se susedno selo. Na samom ulazu, stajala je usamljena dvospratnica. Prozori u prizemlju su bili osvetljeni. Odatle je dopiralo neko čudno brujanje, kao da se mnoštvo raznolikih glasova stapalo u jedan monoton zvuk, povremeno ispresecan povišenim tonovima i divljim uzvicima. Prišla je bliže, privučena nekom neobjašnjivom silom. Razum je, kao i uvek, savetovao da ne prilazi, ali radoznalost je nadjačala. Oprezno je zavirila kroz jedan od prozora. Unutrašnjost je jasno govorila da je u pitanju neka seoska birtija. Nekoliko stolova prekrivenih belim i plavim jeftinim stoljnacima, sa limenim pepljarama punim opušaka i polupraznim čašama,stajalo je raštrkano po celoj prostoriji. Gosti su mahom bili muškarci, ali bilo je tu i nekoliko žena. I premda se ceo dan trudila da bude oprezna, da je neko ne bi slučajno prepoznao, sad više kao da joj ništa nije bilo važno. Nešto se u njoj prelomilo i nateralo njenu šaku da stisne kvaku ulaznih vrata. Da li je to bila hladnoća vazduha koja se zavlačila u kosti ili neka teža, još hladnija mećava koja je vejala duboko u njenoj unutrašnjosti, Iva nije mogla da dokuči. Nije joj ni bilo važno.
Kad je zakoračila u kafanu, za trenutak su se svi pogledi slili ka njoj. Stajala je nekoliko sekundi pored vrata, kao paralisana, a onda se nesigurnim korakom zaputila prema najbližem praznom stolu i sela. Pogledi su i dalje bili na njoj, a prostorijom se pronelo tiho komešanje. Nije čula šta govore jer je muzika bila prilično glasna i bilo joj je drago zbog toga. Ipak, osećala se nekako previše izloženom za tim stolom usred prostorije, pa se prebacila do šanka. Tako im je bar bila okrenuta leđima i nije morala da gleda njihove reakcije.Mlada konobarica u kratkoj haljinici delovala je ljubazno i nije je čudno gledala kao ostali gosti. Naručila je čaj od hibiskusa. Sudeći po devojčinoj reakciji bilo joj je jasno da to nije bila uobičajena narudžbina u kafani. Ali čaj je ipak dobila u običnoj, keramičkoj šolji i uz njega glomaznu, staklenu posudu za šećer. Dok je pažljivo ispijala gutljaje vrele tečnosti, konobarica je dolazila i odlazila odnoseći naručena pića, a svako njeno pojavljivanje među gostima bilo je propraćeno oduševljenim usklicima. Crvena tečnost u njenoj šolji već je bila pri dnu, kad je osetila da se neko približio šanku, verovatno da naruči još pića. Bio je to krupan muškarac, pravilnih crta lica, tamnog lica i crne kose. Delovao je nekako zbunjeno. Nosio je džemper i farmerke. Ali konobarica je bila trenutno nekud izašla.
-Ova devojka što radi… – počeo je tiho, tako da je Iva jedva shvatila da se njoj obraća – Gde je otišla?
-Ne znam. Izašla je negde. Doći će brzo, verovatno.
-Aha. Ok. Sačekaću.
Klimnula je glavom i otpila poslednji gutljaj. Ali kad je sklonila šolju ispred lica, postalo joj je jasno da se muškarac nije došao da traži kelenericu, već da se njoj obrati. Srce joj se steglo od strepnje.
-Šta će sada biti? – pitala se.
-Ti nisi odavde? – upitao je odjednom, približivši joj se malo.
-Ne. U prolazu sam – odvratila je.
-Vidi se. Ne izgledaš kao neko odavde. Ali znaš, moji drugovi… – dok je to izgovarao okrenuo se prema kafani i pokazao prema stolu za kojim je sedelo nekoliko muškaraca i jedna žena koji su ih pažljivo posmatrali – tvrde da te znaju.
Pretrnula je od ovih reči. Pokajala se što se bila toliko nepromišljena, što je ušla na ovakvo mesto i nepotrebno se izložila riziku da bude prepoznata. I eto, desilo se, prepoznali su je.Prepoznali su je!Bila je ljuta na sebe. Uspaničena. Ali trudila se da ostane prisebna.
-Ne verujem… – promrmljala je, vrteći u šolji poslednje, oskudne kapljice čaja.
Muškarac je prišao još bliže. Zadah iz usta govorio je o količini popijenog alkohola.
-Kažu da si ti devojka onog čudaka iz susednog sela. Viđali su te s njim letos.
-Ne razumem. Šta hoćete vi od mene? – viknula je suzdržavajući bes.
-Ništa, ništa! – mladić je podigao ruke kao da se brani – Samo smo radoznali. Ne ljutite se na nas.
Nervirao je taj momak. Njegov snishodljiv, prijateljski ton je bio lažan. Jasno je to osećala. Došao je ovde da je zeza. Da je zeza, kao što bi i Ludaka zezao da je kojim slučajem zalazio u ovu rupu. Ali Andrej je očigledno imao više pameti od nje. Bilo je vreme da ide odavde. Zakopčala je kaput, namestila šal i počela da se osvrće po kafani tražeći odlutalu konobaricu.
-A vi već hoćete da idete? Ta nije valjda zbog nas? – mladić je bio uporan u svom naumu – Pa ja sam vas uznemirio? Zar je to moguće? Mislio sam da osobu kao što ste vi nije lako uznemiriti.
-Nisam uznemirena.
-Izvinite, ali meni izgledate uzneireno.
Iva je polako gubila živce. Momci i devojka za stolom su se smejuljili.
-A kakva sam ja to osoba? – upitala je odsečno.
-Pa znate…Vi ste osoba koja je živela sa Ludakom. Šta je više uznemirujuće od toga. Razumete šta hoću da kažem?
Iva je bila zaprepaštena. O čemu to priča ova budala? Odakle mu pravo da joj se tako obraća? Skočila je i sletela sa stolice. Stala je pravo ispred bezobraznog mladića i unela mu se u lice.
-Šta hoćeš da kažeš?
-Oho, pa vi ste takođe i vrlo hrabri. Pa da, treba imati hrabrosti za život sa tako perverznim tipom.
U magnovenju, Iva je izgubila kontrolu. Njena ruka je letela prema njegovom obrazu i zalepila se za njega. Od muzike se nije čuo odjek, ali se jasno videlo rumenilo koje ga je oblilo.
-Nemaš pravo da ovako razgovaraš sa mnom! – vikala je izbezumljeno – Nemaš pravo!
Mladićeve oči bile su pune pijanog besa. Zgrabio ju je za ramena i čvrsto stisnuo. Otimala se kao ranjena životinja. Gosti su poustajali sa stolica. U međuvremenu se odnekud pojavila konobarica i strgnula mladićevu šaku sa Ivinog ramena.
-Ostavi devojku na miru, budalo.
-Ko je bre budala? Ja? – podviknuo je,
-Da! Ti! – devojka kao da uopšte nije osećala strah. Verovatno ovakve scene nisu bile retkost.
Zgrabila ga je za leđa i snažno povukla. Pridružila su joj se još dva mladića iz kafane i izgurali su pijanog čoveka napolje. Njegovo društvo je stajalo još uvek za stolom, neodlučno posmatrajući celu scenu. Nisu znali da da li je bolje da se drže po strani ili da skoče drugu u odbranu. Ali nikom očigledno nije bilo do tuče, a i bili su u manjini, pa su se samo pokupili i otišli.
Konobarica joj je prišla posle nekog vremena.
-Jesi li dobro? – upitala je.
-Dobro sam.
-One budale su otišle. Ali nije ovo mesto za devojku kao što si ti. Bolje bi ti bilo da odeš.
-Znam – klimnula je glavom – Idem.
Konobarica je zavirila kroz prozor.
-Sačekaj još malo da odmaknu. Za svaki slučaj.
-Ok.
Sela je opet za šank. Devojka joj je skuvala još jedan čaj. Dok ga je ispijala, pomno ju je posmatrala.
-Nemoj da se ljutiš što te pitam…Ali, je li istina ono što je govorila ona budala?
-Šta to?
-Pa da si Ludakova devojka?
Iva se lecnu.
-Ma ne. Pomešao me je s nekim. Ali to ne znači da sme tako da mi se obraća!
-Naravno, naravno.
Videla je da je devojka posmatra ispod oka. Jasno je bilo da joj ne veruje sasvim.
Kad je konačno krenula, pružila joj je pare, ali ova nije htela da uzme.
-Ajde, ajde, kuća časti. I pazi gde svraćaš sledeći put.
-Hvala za sve – reče Iva i izađe iz kafane.
Trčeći se spustila do puta i brzim korakom se uputila nazad prema Andrejevom selu. U brzini je izgubila ravnotežu i pala na tvrd led, baš pored table sa natpisom. S mukom se pridigla i nastavila da juri. Zastala je nadomak Andrejeve kuće. Sva tuga sveta srušila se na njena ramena. Bilo joj je neizmerno žao što je tako kukavički ćutala kad je pijani mladić sa podsmehom govorio o njenom dragom. Zašto nije rekla nešto? Zašto ga nije odbranila? Zašto se pravila da nije to što jeste, čak i pred konobaricom? Zar se toliko plašila ljudi? Ali možda ipak nije toliko kriva? Možda…Možda…Da su još uvek zajedno…Možda bi bilo drugačije. Ovako, ni sama nije bila načisto po tom pitanju.
-Da li sam ja Ludakova devojka? – prošaputala je u mrak.
Nije bilo odjeka, niti odgovora. Valjalo je prepustiti vremenu da pokaže.
Kad je stigla do stajališta za autobuse, povukla se pod strehu neke napuštene zgrade da se zaštiti od vetra. Činilo joj se da vreme beskonačno sporo prolazi. Proklinjala je sebe što se uopšte upustila u ovaj suludi poduhvat. Eto šta je učinila sebi. Smrzavala se i patila i još ju je zadnjica bolela od pada. Autobus je na kraju konačno stigao i sa olakšanjem se spustila na sedište. Bilo je gotovo. Konačno gotovo to mučenje. Prespavaće u hotelu, a onda će se krišom, ni od kog viđena, pobeći iz ovog grada. I više nikada neće doći.
